Цртица о Даљини

Један корак... Па још један. Кућа је сад мало даље. Испод половине врата се не види; природа је и даље Бог. Тако, зелени брежуљак не мари за то што је полегао посред дворишта, дебелим стомаком. Још који корак и од куће ће остати само кров. Мека трава, цвеће – све ће то упити звукове. Више се не чује како деда гласно разговара са оцем. Мајка је и даље у кухињи, али звук плехова, виљушки, жубор воде – не чују се. Тек ту и тамо, по неки високи тон се искраде, као девојчица која је већ заборавила на све што се не тиче онога што је окружује. Мама само треба да повиче: “Катарина!”, и она ће се одмах јавити, потрчати ако треба, и – ето је. А опет, живо осећа: потпуно је сама. Земља има предубок одјек. Бас тонове толико дубоке да им је таласна дужина већа него људски век. То је музика древног, исконског. Девојчица то осећа; њена инфантилна озбиљност је дубока. Деца су велики људи. Неисквареност није само простодушност, она је дубока мудрост. И дубока чулност. Дете живи са врховним принципима у њиховом чистом облику. Деца су боготражитељи. Она корача, а кораци су јој меки. Она не пази да не повреди траву, јер и не зна да осети у срцу ту тешку реч, “повредити”. Како је безбрижност мудра, морате помислити, а и природа то мисли и сунчани брежуљци преливају златне тонове, као да кажу: “Пуштамо те! Настави! Гази невештим ножицама, а ветар ће ти заузврат благо померати косу. Не плаши се пчела, скакаваца и лептира. Они су ту, само да би својим постојањем улепшали ову слику. Није ли то дубок смисао живљења?” Време престаје, оно више није потребно; време је само покретна трака. Оно гура ка нестанку све оно што се опире постојању и својој јединственој природи. Зато људи старе, носе сатове и стално о времену запиткују. Природа никад не стари. Људи, у себи, изнутра осећају да су сами криви за то. Време је неумољиво. Овде, на овој ливади, која би лако могла бити мали Еденски врт, време спава, уснуло под руменим образима чистоте неискаљане урбаним. А онда, на замишљеном ободу овог малог раја, дете угледа цвет. Он се издиже са земље, геометрија простора му је подарила повољан положај; цвет је на врху брежуљка, поносно штрчи увис, а позадину му чини само небо. Дете трчи ка цвету, и убере га. Ерос и Танатос. Са обода магичног кутка, у даљину, простире се поглед. Оно подиже очи, без разлога. Зар је разлог потребан? Зар њихова проста способност да виде свет, да баратају каквоћом као што је светлост, заиста захтева разлог? Превише мислимо. Дете не мисли превише. Оно подиже поглед и гледа: даљина. Линију погледа започету на сопственим ципелицама, покушава да ослони на хоризонту. Али где? Планине, огромне, зна се, али тако сведене на величину која се може обухватити. Колике ли су онда ствари, које су стално око нас? Куће се једва разазнају. Оне су куће само зато што се то довољно јасно наслућује. Њихови становници, собе, намештај, њихове посебности, предмети, мириси, они су обрисани, стопљени у један једини придев: кућолико. Колико између има мрава, цветова, власи траве? Сваки грумен траве је посебна влат. Зашто се то онда зове ливада? Није ли свет суров, када стварима и бићима не даје да буду потпуно? Где ослонити поглед? Можда на оном највишем врху. Остале ствари ће, колико то видокруг дозвољава, гравитирати ка тој линији, са фокусом у врху планине. Дете се не опире закону пророде. У својој души, оно се повинује начину на који се природа опходи према свету. У овом тренутку, дете сажима. Сажето, спаковано, све то стане у ту, једну једину, реч: “даљина”. Сва се метафизика открива у својој сложеној једноставности. Све мудрости су једноставне, и оне, као и даљина, у себи сарже читаве светове. Треба је пустити, даљину. Да, просто – бива. Њене дубине, непрегледне су, као и мудрост. Када се са њом суочи, дете је поштује. Дубока је и хладна, колосална, она окупра ум, запоседа душу. Ту линију, која се протеже, линију гравитације, у бескрају треба само ослонити, и дете то ради по инерцији. Остави ту далеку тачку да лако падне на неки ослонац, само да би, недуго потом, просто склизнула, скотрљала се преко кровова, крошњи, потока, и мирно, као залутала овчица вратила у стадо. 
Када је мама позвала: “Катарина”, девојчицин поглед се изненадио; није успео да се врати, заувек је остао далеко. Даљина је више никада није напустила, а дубоки бас тонови давнине још увек тутње, постојани и неумитни, као да кажу: “наша музика је вечна!”

Kšištofova smrt

K. je očajnički želeo da mu se dogodi nešto neverovatno. Nije bio siguran šta, ali često bi govorio, zagledan u daljinu: "kada bih makar mogao da vidim prastara stabla koja pomeraju grane kao ruke; kako im se udubljenja pretvaraju u usta, kako mumlaju i tresu krošnje. Ili, upozam nekog mistika, koji rukama diriguje prostor, isijava čudne aure i govori sa životinjama i duhovima prošlosti!"
Avaj, ništa se nije događalo. K. je živeo sasvim običnim, običnim životom.
A onda ga je jednog (još jednog u nizu) običnog dana, na ulici zaustavila devojka: "zdravo!" Njene ruke bile su neobično pokretljive, prsti predugi, kao da su morali biti vešti u nekoj majstoriji. Kosa tako crna, da se ni sunce nije odbijalo od nje. Zraci su prosto padali preko, u taj bezdan, kao trnoviti žbun i gubili se, upijeni, kao mleko prosuto u kantu uglja. Smejala se, a jagodice su joj se podizale i spuštale, skoro treptavo, oštre, sigurne, kao kakve divlje kupine na steni. K. se ukočio: kesu koju je nosio spustio na trotoar, usta poluotvorio, a devojčina usta mekano su se stapala, gornja u donju, donja u gornju, sitnih nabora, kao na nekoj detaljnoj studiji, slivajući se u ono što se u anatomiji naziva tuberculum labii superioris, krvžica gornje usne. Sama devojčina pojava bila je čudesna, baš kao što je K. želeo: vrat zategnut preko žila i ključnih kostiju, tanke kože; živih grudi ispod duge, tamne haljine; struk kao suženje peščanog sata koji lomi u sebi pesak vremena na tačno odmerene delove.
Posebno je čudna bila činjenica da je od inicijalnog "zdravo" prošlo pet minuta. Kao da je, kao pravi sat, pustila neko vreme da se K. pribere, ni jednim pokretom ne pokazavši neprijatnost ili kakvu napetost. I onda, kao da je znala da se K. konačno odvažio da pomisli da nešto odgovori, ona mu, osmehujući se zapanjujućim, opijajućim osmehom, reče: "umrećeš u sedamdeset četvrtoj godini od raka jetre".
Tada se nebo zamaglilo i neki tušti oblaci nadviše se nad gradom, a devojka načini lučni pokret desnom rukom: ispruži je uvis, pa zamahnu ka levom kuku, i po celom telu počeše da joj izrastaju crna pera, namesto one svilene, ciganske haljine, kosa se stopi u pipke, ruke povukoše kožu sa trupa i slepiše se u nešto nalik krilima.
Zatim odlete dalje, lepa kao sama smrt. Kap po kap, kiša se razvi u jedan od onih pljuskova koji mame na poeziju i specifično raspoloženje mističnog spokoja.
Prolazili su dugi dani; K. je brojao teške minute agonije pred spoznajom koja mu je iscrpela sve mehanizme zaborava onoga što je na samom Kraju.
Na Uskrs, u samu zoru, suočen sa činjenicom da će umreti, K. se - ubio: skočio na šine, duboko udahnuvši pre nego što će mu teret točkova nadolazeće lokomotive, teške kao zemlja, zdrobiti grudni koš, lako kao čeljusti hijene vrat zalutalog mladunčeta.

Gospodar Prsten

Uradio sam sve kako je Igor rekao. Usput pokupio pošiljku iz pošte preko puta železničke i dobro osmotrio ulaz u parking kineskog tržnog centra. Čovek koji je upravo prolazio tuda, zvao se Li i držao prodavnicu obuće, mada je tu bilo i drugih sitnica. Sve što može da se uvali za novac... Lija sam „poznavao“ još od ranije, mada nisam imao pojma da li se i čime još bavi. Nekoliko zaostalih kupaca prošlo je tuda i zaključio sam da je trenutak pravi, prešao ulicu i zastao u ne tako širokom prolazu koji se nastavljao parkingom. Jedini pogled na prolaz sa parkinga bio je iz Lijeve prodavnice, ali njega nisam uspeo da vidim kroz izlog.

Ulaz je levo. Obična, staklena vrata. Po Igorovim uputstvima, kada sam prošao kroz njih, video sam nabacane kutije i stepenice koje se penju desno, pa opet desno. Računao sam da se nalazim iznad glavnog hodnika kineskog tržnog centra. Kod poslednjeg stepenika, pristetih se daljih uputstava i čvrsto uhvatih dršku svog kukrija, tek za svaki slučaj. Tome sam podučavan od strane Učitelja, još na samom početku obuke. „Kurki ti je najbolji prijatelj, miluj ga često, kao da je neka devojka“, govorio je. Kako izađoh u hodnik na spratu, desilo se upravo kako je Igor rekao: veliki, debeli Kinez deformisanog lica počeo je da viče i mlatara rukama. „samo hodaj i ne obaziri se na njega“, sećao sam se uputstava. Ovaj mi se unosio u lice, jednako vičući i mašući rukama kao da će svakog trenutka da me udari. Ostao sam hladan, on je svakako bio mali zalogaj, ali je šaka sve čvršće stezala „sečivo“, spremno iščekujući eventualni napad. Kako sam se približavao vratima (druga, levo, sa dva velika kineska znaka napisana na kartonu okačenom na ekser ukucan u futer) Kinez-čuvar bivao je sve besniji, ali me ni jednog trenutka nije dodirnuo niti zaista fizički napao. Kako se uhvatih za kvaku i skoro istog trenutka otvorih vrata i provukoh se za njima u drugu prostoriju, on je zaćutao i čuo sam kako se tromim, pospanim koracima gega nazad do stolice. Unutra sam.
Prostorija je bila veličine osrednje kineske prodavnice, dakle, nekih petnaestak kvadratnih metara, a na sredini se nalazio mali, okrugli stočić i pet Kineza, od kojih su dvojica upravo presvlačili sto u zelenu čoju. Ostala trojica stajahu pored i razgovarahu. Sto je na sredini imao prosečenu rupu, na koju se, sa donje strane nastavljala neka čudna sprava nalik na fen ili ventilator. Stadoh malo pored vrata, i striktno prateći Igorova uputstva, čekao da se pojavi kontakt. Ova dvojica ubrzo završiše zatezanje čoje, a trojica ostalih prekinuše razgovor i svi priđoše stolu. Kako bi ko dao novac za ulog, dobio bi karte, kratko ih pogledao i pritisnuo dugme sa donje strane stola koje se nalazilo ispred svakog od učesnika, a tada bi iz rupe na sredini stola izletele dve kockice za igranje, kao ispaljene iz topa pola metara uvis, i pale nazad na sto. Pored ilegalnih pokeraša kineskog pokera, po uglovima sobe i uz zidove bili su načičkani ilegalci, među kojima pretežno Kinezi, mada je bilo i Arapa, Indonežana, pa i ljudi iz bivših Sovjetskih republika, tamnoputih, kosookih Azijata čiji sam nevešti Ruski načuo još u hodniku. Delovalo je kao da niko ne obraća pažnju na mene. Iz ove prostorije, dalje su vodila vrata na suprotnom kraju i stepenice koje se pružahu na viši sprat, odakle su se kroz žamor ilegalaca sa ovog sprata ipak čuli i drugi prigušeni glasovi. Stepenice su čuvala dva Kineza, od kojih je jedan u rukama držao Kalašnjikov. Da li je drugi bio naoružan, nisam uspeo da primetim letimičnim osmatranjem na koje sam bio prinuđen. Ipak, prateći odsjaje sa prelamajućih površina, sagledao sam situaciju koliko je to bilo moguće i nastavio da čekam kontakt. Kada se vrata na suprotnom kraju sobe otvoriše, na njima se ukaza Li, čija prodavnica patika gleda na ulaz u ovaj polujavni odeljak tržnog centra. Dok je Li ulazio, uspeo sam da kroz vrata provirim u hodnik koji je vodio dalje, do ilegalne prodavnice kineskih namirnica i kineskog restorana, gde je Igor nabavljao sastojke za tajne recepte koje je pripremao. Preskočivši par ilegalaca i zaobišavši pokeraše, Li mi priđe i reče na lošem srpskom: „šta će kupi?“. Odmerih ga, oči su mu nemirno osmatrale moje pokrete, pa pokušah da ostanem hladan, iako mi je bilo jasno na šta cilja. „Začin tamo, Igor rek'o ti dođeš“, pokazivao je Li na vrata koja su vodila do prodavnice. Ja ćutke odrično klimnh glavom, i pokazah na stepenište. „A devojke“, rekoh mirno, kao da ovo radim stoti put, na šta on nešto dobaci dvojici stražara koji se zasmejaše i zavrteše glavama, i pomeriše da nam naprave prostor. „'Ajde“, reče Li, nepoverljivo me odmerivši ponovo. Stražari nam ustupiše da prođemo i pođosmo uz stepenice.

Prostorija na vrhu bila je mračna, teškog, ustajalog vazduha. Kako mi se oči privikavahu na tamu počeh da nazirem ogromne, bele beonjače kako me posmatraju iz mraka, prepune straha i užasa. Ovo su bile mahom devojčice sa svih krajeva sveta koje su prodavane kao belo roblje ili ilegalci koji nisu imali da plate ceh pa ih je zadesila ista sudbina, a ovde verovatno doveženi iz Albanije i sa Kosova. „pozovi Konfučija“, rekoh Liju, koji me pogleda i otpuhnu kroz nos, ali ipak nešto promrmlja stražaru koji nas je dopratio gore. Nije mi verovao, to je prosto smrdelo u vazduhu. Ja sam razgledao devojčice, koje više nisu smele da me pogledaju u oči i pravio se da biram. Za nekoliko minuta, došao je i Konfučije, matori, vitki, visoki Kinez čiji nadimak, zbog fizičke sličnosti sa pravim Konfučijem, kako ga pamtim sa slika, postade jasan na prvi pogled. Na tamu sam se već privikao. On je bio zadužen za ugovaranje transakcije, dok je Li bio samo host. „Ova?“ pitao sam Konfučija. „Tlistapedese“, kezio se mršavi starac vunene, tanke brade upletene u kikicu. Ja sam zapitkivao oko cena, zdravstvenog stanja devojaka i načina transporta i ostalih uobičajenih stvari u trafikingu. A onda ugledah prsten! Visio mu je na vratu, okačen o tanak lanac. Pomislih da ću ga lako skinuti, samo jedan brz potez. Ipak, treba biti spreman, neće mi ga tek tako prepustiti. Konfučije i Li bili su sve nestrpljiviji. Vazduh u sobi, ionako težak, sve više je mirisao na nevolju. Onda odlučih: sada! Dok je postalo jasno šta se desilo, već sam držao prsten u ruci. Konfučije se okrenuo ka meni i ja se maših za kurki.
„Budalo“, začuh iza sebe. Jedna od devojaka ustala je, podigla ruke i pošto me pogleda u oči da shvatim da se obraća baš meni, okrenu se ka Konfučiju i stade da mrmlja mantru, skoro trenutno upavši u nekakvo transičko stanje. Li i stražari skameniše se, a Konfučije iz kimona podiže štap, pa i on zapeva nekakavu ritualnu pesmu. Soba dobi crvenkastu svetlost koja se difuzno širila, koncentrisana u dve lopte oko devojke i Konfučija. Vremena nije bilo, stražari su dolazili sebi od pređašnjeg šoka i mada još uvek oklevajući, jedan poče da podiže pušku. Ostale devojke se nabiše u jedan ćošak sobe koji im se činio najudaljenijim od mesta akcije. Bilo je pitanje trenutka. Potegoh kurki i sa prvim potezom u stranu pade stražar sa polupodignutom puškom ne ispuštajući glasa od sebe. Devojka i Konfučije nisu obraćali pažnju na dešavanja sa strane. Nastavih da se krećem. Sledeći pade Li, pogodio sam ga nožem tačno ispod srca. Bio je mrtav dok još nije dodirnuo zemlju. Drugi stražar napade me s boka, vitlao je mačetom kao čikanosi iz loših filmova. Posekoh mu ruku, a on zavrišta kao neka od nesrećnih devojaka koje je do malopre stražario. Sa stepeništa su pristizali i pokeraši, a odmah za njima i ilegalci, svi naoružani, noževima, mačetama ili vatrenim oružijem. Dočekivao sam ih na stepeništu, kako ovi sa pištoljima ne bi mogli da pucaju da ne pogode nekog od svojih. Borba je uzimala danak, bivao sam umoran, dobio par ogreborina po rukama i licu. Bacih pogled na devojku i Konfučija. Oni su lebdeli u vatri i svetlosti, čas crvenoj, čas ljubičasto-beličastoj. Neoprezno! Predugo sam bio okrenut. Dobih udarac u glavu, tupim predmetom. Blaga vrtoglavica mi zamuti svest, kao da mi čvrsta ruka steže vrat, otvorio sam usta da dobijem vazduh. Žmarci, žmarci i tup bol. Napadač je skončao sa sledećim naletom, adrenalin mi je liznuo mišiće taman toliko da ostanem pribran još sekundu. Udarac me je za trenutak izbacio iz ravnoteže; shvatih da mi ka licu juri mačeta. Zatvorih oči spreman da upoznam pretke. Tada začuh udarnje čelika o čelik tačno ispred mog nosa. „Morao si da napraviš haos?“ Igor!
Mašući tankom derviškom oštricom, dovršio je preostale napadače za par trenutaka. Devojka i Konfučije su i dalje mantrali jedno drugo, Kinezi i ilegalci koji su bili posečeni ležaše nepomično gde su se zatekli, a ostali, sposobni da se kreću, bežali su glavom bez obzira. „Vodi ih napolje!“, pokaza strogo Igor na devojke. Nije bilo mesta raspravi. Priđoh im oprezno, jadice su bile van sebe od straha, jednu pomilovah po glavi i pokušah da se osmehnem tako da to ulije poverenje. Činilo se da je upalilo, pa im pokazah glavom da me slede. Poslednje što sam video dok sam ih odvodio, bila je skoro epska scena. Čarobnica-devojka, sada ispravljena, u beloj svetlosti, kao da lebdi i Igor, spremne sablje, oslonjen na desno koleno o pod. Konfučije – sav porcveneo, koža mu se ljuštila, a sa čela rasli strašni rogovi. „Odlazi!“, viknu Igor i ja povedoh devojke.

Napolju je tek bila gužva. Zvuk sirene, policijska patrola sa petnaestak automobila i dva tima specijalnih jedinica, gušteri u plavim uniformama, na gotovs, ali unezvereni i preplašeni više nego devojke koje sam izvodio, preostali živi ilegalci i Kinezi, svi sa lisicama trpani su u policijske marice i odvoženi u pritvor. „Ovde, neka prođu iz hitne! Halo, ovde Perić, još dva saniteta!“ Vikao je inspektor i trčao ka meni i devojkama koje sam izvodio na sigurno.
Tačno pošto su sve zbrinute, marice i kola hinte pomoći otišli uz sirene, iz zgrade izađeoše Igor i čarobnica-devojka.
„Periću, šta je uradio Čelzi?“, promrmlja Igor, kao odsutno.
„Puk'o sam tiket majku im prodanu...“, odvrati Perić u istom maniru.
„Pa ja sam ti lepo rek'o, ne igra se tiket na prvi derbi u sezoni“
„Šta se ne igra na prvi... kakav prvi derbi, šta pri...“
„'Ej, burazeru, ovo mi je drugar, daj 'vadi' nas odavde da ovi tvoji ne smaraju“
„Da, da... Razume se, evo odmah...“

Seli smo u jedan od tvrđavskih kafića i naručili kafu i pivo. „Ovo je Sanja“, nastavi Igor šizofreno, u potpunoj suprotnosti sa situacijom koja se maločas odigrala. Sanju sam tek sada mogao malo bolje da osmotrim. „Sanja, drago mi je“, nasmeja se i ona izgubljeno, zapali cigaru i nastavi da igra „Frut Nindžu“ na mobilnom telefonu.
„Dobro, reci mi sad po šta sam ja tebe poslao?“, upita me Igor, kao da ćaskamo o tenisu.
„Pa, po začine koje gore ne daju na...“
„Po začine! Čoveče! Ko ti reče da onom kretenu Liju pominješ belo roblje i da zoveš Konfučija...?“
„Matori je mogao da te skrati za glavu 'ovako' “, nastavi Sanja da seče voće na ekranu ne skrećući pogled
„Devojke su bile na sigurnom, sve smo mi to držali pod kontrolom. Ipak, ovaj je bio zajeban magičar i nismo smeli da udarimo tek tako, mog'o si sve da nas pobiješ tamo, kapiraš?“ dočeka Igor.
„Ali, kako ste znali da sam...?“ upitah zbunjeno.
„Šta kako“, odbrusi Igor, „šta te briga kako, javila mi ptičica“, zasmeja se i pocrvene u licu od smeha, a Sanja jedva podiže desni ugao usana i reče ravno: „Lol.“
„I odakle ti uopšte informacija šta se tamo nalazi, i šta si uopšte tražio...?“ nastavi Igor mirnije.
„Skliza mi još davno reče za prsten. Evo ga“.
„Skliza...“ u isto vreme skočiše Sanja i Igor potpuno nesvesno ponavljavši ime našeg zajedničkog prijatelja, glavnog niškog alhemičara, gledajući u srebrni prsten u mojoj ruci.
„Budala, Skliza! Ovo menja čitavu priču! A za devojke nisi znao...?“ upita Sanja.

„Nešto sam načuo, ranije“, rekoh, „ali, kada sam sve video izbliza, svakako nisam planirao da ih ostavim...“
„Ipak, čini se da si dobro si učinio, mladi Ratniče Svetla! Ludo, ali vrhunski dobro delo“, ozbiljno reče Sanja. Igor se nakezi srdačno na njenu formalnost, potvrdno klimnuvši glavom.
„Daj da pogledam...“ ispruži ruku Sanja, i ja joj u nekom svečanom maniru, ponosno predadoh prsten.
Nenadano, Sanja se strese, zatvori oči i odjednom se zatresoše temelji okolnih građevina, nebom se u trenutku navukoše crni oblaci a oluja poče da udara u strašnim naletima, da bih pao sa stolice da se nisam uhvatio za stub ulične svetiljke. Kroz fijuk vetra, tresak i drhtaje temelja, brujao je Sanjin glas u stravičnom vrisku. Posle pet sekundi, sve je bilo gotovo, a iz zatvorene šake izbijao je plavičasti dim, koji se raslojavao na mnogobrojne, fine končiće i odlazio u svim pravcima, gore, ka nebu, a odatle dalje, dok se sva svetlost sa Sanjine šake nije konačno izgubila. Ljudi oko nas ponašali su se normalno, kao da se ništa i nije desilo. Sanja otvori šaku i umesto prstena, po betonu se prosu nešto crnog, ugljenog pepela. „Eto, toliko o tome“, reče Sanja, dohvati telefon i nastavi da igra igricu. Igor je sve vreme čačkao tablet i pijuckao kafu.

Dvesta pedeset kilometara daleko, jedna devojka duboko uzdahnu, kao da je nešto preseklo u stomaku. Nakon par trenutaka se pribra, pogleda oko sebe i reče, puna novorođene snage: „mora, mora da se čisti!“

O Bezimenom

"Zatvaram oči i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, možda i manje; ne znam koliko sam ptica video. Da li je njihov broj bio određen ili neodređen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica vidio. Ako Bog ne postoji, broj je neodređen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slučaju video sam, recimo, manje od deset, a više od jedne ptice, ali nisam video devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri ili dve ptice. Video sam broj između deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, šest, pet i tako dalje. Taj celi broj je nezamisliv; dakle Bog postoji."

Horhe Luis Borhes

Sve što je potrebno znati o Atlantidi iz perspektive ezoteričnog čitaoca je sledeće: to je prastari kontinent, čiji stanovnici behu bića nalik ljudima, čudesnih moći. Duboko spoznavši prirodu, ovi, Visoki ljudi, ovladahu  njom mudro ne kršeći njene zakone. Onda je sve pošlo po zlu i kamen mudrosti, u kome pohranjivahu čitavo saznanje, poče da se kvari i izopačuje, jer ga hraniše izopačenim duhom, dok, napokon, nije eksplodirao a čitav kontinent i napredna civilizacija nestaše u tren oka.

Manje je poznato predanje o (danas) bezimenom Atlantiđaninu, visokom svešteniku, koji, predvidevši katastrofu, okupi oko sebe sedmoricu najmudrijih i reče: „Omn isi uriasel, asimi lef okistem!“ Čuvši ove reči, sedmorica mudrih stade iza Bezimenog pa svi ujednačenim korakom odoše do kraja popločane terase, na samom rubu kontinenta Atlantida. Bezimeni uskoči prvi u vodu, precizno i graciozno, a ostali za njim, bez ijedne reči. Sa strane, ovaj prizor izgledao je poput neke tačke sinhronog plivanja, nesumljivo mamivši divljenje u oku potencijalnih posmatrača.
Od izopačenosti kratkovidi, Atlantiđani koji preostaše, podsmevahu se ovakvom činu Bezimenog i sedmorice, no dok su ovi preplivavali dvadeseti kilometar nepreglednog vodenog prostranstva od Atlantide, na njoj nije više ni bilo kog ko bi se smejao, nije više bilo ni Atlantide, koja je nestala u savršeno kratkom muku i bljesku, obojenim mutnom bojom crvene opeke, kakvu je imao kamen u svom poslednjem času, nasuprot ljubičasto-plave koja bojiše njegovu suštinu u Prvim Danima. Ovo nikako ne znači da su bezimeni i sedmorica bili manje izopačeni, naprotiv, njihova izopačenost je bila tolika da su, rečeno današnjom simbolikom, bili u paktu sa samim nečastivim, te sledi da mudrost i dalekovidost nikako nije rezervisana samo za „dobro“, već je, eto, i u njih bila posebno naglašena.
Osetivši nestanak Atlantide, radosni zbog britkosti svojih umova i intuicije koji ih je održala u živim, Bezimeni i sedmorica ubrzaše tempo plivanja: znali su, pratio ih je Veliki Talas, rad da ih potopi, da ih obriše sa lica Sveta, da ne dozvoli da ostane i trag Atlantide i pomenja o njoj. Borba beše strašna, talas besne pene lizao im je noge vodenim jezicima, plivali su osam dana bez prestanka, sada punom brzinom, presecavši morske struje kao vreo nož kakav puter. Devetog dana su doplivali do kopna. Talas im je još uvek bio na petama, ali kako se dočepaše zemlje, on se povuče, prihvativši poraz.
Kada su bili na sigurnom, prigrliše zemlju i spavaše tri dana i noći bez prestanka. Zatim krenuše u lov. Uloviše devet divljih konja i devet bikova, povadiše im oči, pluća, srce, jetru i genitalije, podeliše na devet jednakih delova, osam porcija rasporediše ravnomerno i pojedoše, a devetu ostaviše Zemlji, koja im je pružila spasenje i razdvojiše se bez reči, zauvek. Sedmorica pronađoše pokajanje, vratiše se Svetlu i učiniše mnoga dela u ime Dobra u vekovima koji dolaziše, koja napokon spraše greh sa njihovih duša, zavek.
Bezimeni ostade sam. Njegovo crno srce ne pronađe pokajanje i želju za spasenjem. Uzevši ljudsko obličje, tumarao je svetom kao prljavi prosjak, donoseći kugu i nevolju. Mračne, alhemijske veštine koristio je u mešanju i kuvanju čudesnih trava i minerala, krvlju ljudskih i životinjskih žrtava koju je trovao posebnim mučenjima, spravljao napitke i lekove poganog dejstva, mešajući ih sa vinom, koje beše plemenito piće, a koje je ovakvim tretmanom postajalo piće pakla, laskavo i puno užitka, da, ali vodiše one koji mu ne mogahu odoleti u dubine izopačenosti i bolesti.
Uskoro je zlo došlo po svoje. Senka ga uzimaše sve više, i Bezimeni je, malo po malo i sam postajao senka, utvara, duh. Telesno obličje napuštalo ga je, trulilo i raspadalo se, dok nije sasvim nestalo, a od Bezimenog ostala samo crna prašina i dim, koja se poput roja mušica kovitlala po grobljima, đubrištima i stratištima. Pa ipak, Bezimeni nije ostao bez svesti. Njegova svest, iako značajno različita od pojma svesti čitaocu znanom, beše itekako bistra i britka i on je lebdeo, vremenom bez jasnih granica, jednako u promišljanju i analiziranju mogućeg ponovnog uznesenja u obličje nalik ljudskom.
A onda ga jednom nekakva sila prosto usisa u crvotočinu, tog astralnog plana kojim je lebdeo i Bezimeni se obre u sobi profesora N. D-a,  koji je upravo radio prizivajući ritual. Profesor ga nije primetio i Bezimeni se jednostavno sakrio u ormar. Godine koje je proveo u ormaru, koristio je da, kada ga profesor ne vidi, seje crnu so na podove, baca senku na razbacane knjige, flaše alkoholnog pića, da mu se upliće u kosu i šapuće, konstantno i podlo, poganim rečnikom i zlim jezikom. „Neko te prezire“, govorio bi Bezimeni profesoru, kao daleki šapat.

Profesor bi samo uvijao pramen kose oko prsta. „Neko te špijunira!“ nastavljao bi, golicavo i vlažno. Profesor tako ostade sam i, mada i dalje bistar i uman, dobre i čiste duše - beše sve više tužan, mračan, usamljen i prek, ogrnut u jedno od mnogih lica Istine, strahotu besmisla postojanja. I tako nekoliko godina.
Dok konačno, jednog dana, Bezimeni nije ušao u flašu piva, koju je profesor nedugo potom popio. Od tada Bezimeni živi u profesoru. I to beše pakleni spoj!
Takvog sam ga i upoznao, crnog i izopačenog, đavoljeg smeha, utopljenog u more i mesec, gde proviruje iza ogrubele kože i požutelih prstiju kao kakav utopljenik što očajnički moli za spasenje.
Stara jevrejska legenda kaže, da dobro u svetu održava trideset šest pravednika, običnih, nepoznatih, skromnih ljudi, koji na svojim plećima nose čitav teret sveta, a njihovu misiju ne zna niko, pa ni oni sami, već samo Jedno, univerzalni Vrhovni Princip. Ilustracije: Dragana Nikolić

Ogled o kijanju

Zašto nas alergen napada?"
Rat je uveliko trajao. Alergeni su se množili. Na sve strane, groblja mrtvih neutrofila, onih ranjenih i izmenjenih, koje u najvećoj agoniji dočekuju NK-ćelije i brzo svršavaju s njima, i pokojih T i B limfocita, koji su savršeno razumeli situaciju: Tractus Olfactorius je izgubljen.

"Zašto nas alergen napada?"
upodno je zapitkivao Alikabijadis, mastocit. Takvi su mastociti - plavih granula u kojima se kuvaju ko zna kakvi proteini, otrovi, lekovi, hrana, specijalni napitci. O tome se ne govori. Oni plivaju plazmom, međućelijskim prostorima. Odgovaraju, dakako, sistem je hijerarhijski (a kakav bi i inače mogao biti?), ali o njima se govori da su alhemičari, pretvarači, magičari. Svima je, na primer, poznata priča o mastocitu Simatorisu, koji je uništio čitav kompleks alergena egzocitozom samo jedne jedine granule. Onda je, navodno, zamešao takav protein, da se prvi NK-cell koji ga je "namirisao", omađijano okrenuo, došao do njega, napravio neksus vezu sa Simatorisovom citoplazmom i prosto ga - ubio. Tačnije, ubrizgao eliminatorne vezikule. Govori se da je Simatoris to upravo i želeo, da je pronašao, spoznao, razvio sebe do tako neslućenih granica,da bi na kraju, posle tolikih bitaka, shvatio da je citoplazma koja ga odvaja od sveta samo zatvor, i da je pravo mesto njegovim proteinima, kompleksnim fosfolipidima i plejadi drugih jedinjenja koja čine njegovu bit - zapravo napolju, izvan sebe, te da je, shodno takvom saznanju sintetisao neki poseban protein, koji je NK ćeliju naterao da ga ubije. Ili, opet kažem, ubrizga smrtonosne vezikule. Drugi tvrde da je Simatoris još uvek neautolizovan, dakle - živ, i da se povukao u Timus, a zna se šta se sve sakuplja u Timusu. To je društvo Limfocita, o čijim aktivnostima samo može da se nagađa... Simatoris, je, po ovoj priči, zapravo namerno želeo da ga NK-cell otruje, kako bi stavio na test svoje sposobnosti alhemičara, gospodara proteinskih kompleksa, otrova i lekova. Dalje se govori kako je bio blizak prijatelj sa Torkraksom, vođom neksus-mladež ćelija, inteligentnim tipom sa kojim si mogao da razgovaraš o svemu, a koji je vodio nekakvo udruženje kožnih ćelija, koje su pretile da će, ako se ne ispune njihovi zahtevi, maligno alterirati u melanom. Začas bi zvezde iz Hipotalamusa rešile ovu pobunu, da nije poznanstva Torkraksa i Simatorisa, jer je postojala bojazan da iza svih javnih stavova Simatorisovih, da je Torkraks sjajan tip (po čemu je i nastala "odbrana Torkraksova", delo koje se čuva u DNK-teci), krije njihova urota, i da Simatoris podučava Torkraksa mračnim alhemijskim znanjima o Malignoj Alteraciji.
Sve je to bilo poznato Alikabijadisu, koji je, iako je to priznavao samo sebi, gajio izvesne simpatije prema Simatorisu, tačnije, prema njegovom delu.
"Zašto nas alergen napada?", jednostavno i sjajno pitanje. Niko ne ume da odgovori. Evo, granlociti trče mahnito, proždiru, mrve, ali alergena je sve više, obuzimaju ih, pojedeni se hrani onim ko ga je pojeo. Isto je sa limfocitima, dobili su razne pakete anti-alergena, visoko diferentovani i obučeni za ubijanje, ali oko sebe prave takav raspad i pustoš, da ih ne smeš ni pustiti da jednostavno ubijaju, kao što ih, u drugim situacijama, uspešno žrtvuju u napadu virusa.
Ebudonosor, matični B-limfocit bio je zabrinut. On i Alikabijadis zajedno su posmatrali bitku sa sigurne daljine Tonzile Palatine.
"Ovo je", reče Ebudonosor, "poslednji trenutak. Vreme je da odeš tamo i rešiš stvar."
"Ali, kako ne razumeš. Ti si otac B-limfocita, veliki kralj, široka je tvoja kostna srž, kojom vladaš. Mudar si i plemenit. Dosta mi je! Ja, pre svega, želim da razumem!"
"Hm, tako? Nisi prvi koji je to poželeo. A, šta ako ti pokažem nešto o čemu si mogao samo da sanjaš, ali, samo ti, s obzirom da su tvoji snovi lucidniji nego što su snovi drugih?"
"Šta bih inače mogao da uradim? Zastao, osmotrio situaciju, analizirao činjenice i konsultovao intuiciju (ne racionalno već intuitivno), a onda se upustio u analizu tvojih motiva da mi pokažeš nešto 'o čemu sam mogao samo da sanjam' "."Toliko o tvojoj mudrosti, Alikabijadise", reče Ebudonosor, i na ogromni megakariocitni sto ispred sebe, položi jednu pločicu. "Posmatraj dobro!"
Prvo je, preko pločice premazao rastvor hipohlorne kiseline u tankom sloju. zatim, na jednom kraju stavio kap žive, merkurovskog metala, a na drugom natrijumovu so. "Aaaah, evo ga!" Savršeno sferična kap žive, poče da se pokreće. Nije bilo dileme, nešto se dešavalo što je neživu živu učinilo živom. A onda, lako, kao pupoljak, pojavi se na površini kapljice ispupčenje, koje preraste u pravu pravcatu pseudopodu. A onda još jedna, pa još jedna, da bi na kraju kap žive počela da se lagano kreće ka komadiću bazne natrijumove soli, kao svaki drugi fagocit. Kao svaki drugi živi fagocit! Situacija je bila jasna. Bazna so promenila je pH vrednost hipohlorne kiseline, a živa se samo kretala u pravcu manje kiselosti. Divno i strašno, pomisli Alikabijadis. Alergeni su rasli i jačali. On se okrenu da pogleda bojište. Neke od neutrofila koji su se borili je poznavao. Većina je mrtva. Oni su imali porodice, živote, misli, slabosti, želje... Govorili su, zaboga. Ništa. To ne znači ništa. Svi oni, odreda, svi su jednako što i kap žive na pločici.
"Ovde se rastajemo, Ebudonosore. Ili, bolje da kažem, Simatorise? Dragi Učitelju..."
Simatoris se blago nasmeja: "Sada znaš... pa... šta ti je činiti. "

"Jesi li dobro?" zabrinuto je pitao čovek tapšući po leđima ženu koja je kijala u serijama. Ona se konačno pribra i ispravi, sva crvena oko nosa i po obrazima:
"Jesam... Nije trebalo da mirišem cveće. Ja i moja glupa alergija na polen!"

L'art pour l'art: Prvosveštenica (№ 2)

"Pa šta si mislio, Milutine? (izgovara otegnuto). Mhm, da, razumem. Pa, ne znam šta da ti kažem, ja sam više za neku šetnju, zato što mi sve te... "ustanove", deluju... hm: us-ta-nov-lje-no? Pa da, jeste, ugostiteljski objekti jesu ustanove, ali hvala ti što si se ipak javio. Kako? Ne, zašto bi mi bilo neprijatno, Milutine, samo si me poljubio, a kada si rešio da mi zavučeš ruku ispod suknje - jednostavno nisam pristala :) Nema potrebe da mi se izvinjavaš, nisi učinio ništa pogrešno. Zašto sam onda odbila tvoj gest, okrenula se i nisam pričala sa tobom u nastavku večeri? Možda mi se svidelo, Milutine, nisi razmišljao o tome? :) Da, tvoji prsti su baš, kako bih se izrazila, muški, to bi prijalo i nekoj boljoj devojci nego što sam ja, Šta kažeš? Teško da postoji bolja od mene? Ah, hvala ti, pretpostavljam, ali mislim da možeš ti to i bolje... Recimo: "tvoja kosa miriše na Tibet i kašmir". Da, kašmir je ona mekana tkanina, pravi se tako što se uprede kosa posebne vrste koze sa Tibeta. Ne znam ni sama, Milutine, kako koza ima kosu, a ne mogu ni da se skoncentrišem sada na te stvari, dok razgovaramo. Glas ti je spokojan, mogla bih od njega da pravim grudve i grudvam se sa Joan, to je jedna devojka sa kojom delim životni prostor, ali tu ne mislim na kuću u onom smislu zidane građevine, više, kako bih rekla, onaj prostor koji si imao nameru da... istražiš. Mhm, baš o tome pričam :) Malo je, inače uspavana, Joan, ali kada bi se sad probudila (moraš da budeš tiši, Milutine... ne da šapućeš, pobogu :) ), kada bi se probudila sada, ne znam šta bi se desilo sa tobom, možda bi već bio na putu ka meni, recimo... Ah, zar je bitno gde živim, živim blizu tebe, u to možeš da budeš siguran. Nisi ni morao da pitaš za ime, eto, zovi me kako god poželiš... Keti, kažeš? He, nekako je i simpatično i pored tog prizvuka... Pa, kao da sam neka... prodavačica ljubavi ;) To se tako zove, je l' da? Šta kažeš? Haha, bezobrazan si... Ali, tebi sigurno ne bih ništa prodavala... Nee, nikako. Misliš da bi imao čime da platiš? Ja? Ja bih tražila rame, živo i spokojno. Poneki dodir onako kako bi samo neko kao ti, Milutine, umeo. Ma, ja sam sigurna u to, znaš da sam izašla iz Pavićevog romana, čitao si Pavića, Milutine? Kako "zašto te zovem po imenu tako često"? Zato što je kao neka melodija, skoro da čujem stihove, znaš: "a kao Sunce prži"...
Ne želiš to, Milutine, ne želiš tako da budiš Joan, osećam da je otvorila jedno oko, počela sam da se tresem od toga. Ona bi te ugrizla, ali to bi bilo još i fino, u odnosu na njen pogled. Pogledom bi te hipnotisala, Joan, gledala bi te kao neka divlja mačka, a ti ne bi znao kada je spremna na skok. Time bi se ona i hranila, mirisom testosterona koji bi ti se lučio iz svake pore i ćelije, mada ja u te ćelije, moram da ti priznam, baš i ne verujem... A da ne pominjem što bi tvoja muška pluća eksplodirala, Milutine, od stalnog udisanja, iznova i iznova. Ne bi se nadisao, dragi, mirisa čiste žene koja se podaje. Da? Jao, oprosti, moram da idem... Čućemo se, Milutine, čućemo se... Naravno da ne obećavam, dragi, obećavaju samo dečaci... Ja sam, ipak, samo devojka ;)"




Pošto je spustila slušalicu, Joan je ustala iz kreveta, blago se istegla, tipično ženski, i laganim koracima došetala do terase. Onda je raširila ruke, a u očima su joj zablistale žeravice, iz čela izbila kugla beličasto-plave svetlosti, a onda je ta kugla rasla, rasla, dok nije obuhvatila čitavo njeno telo. Svetla i moćna, gledala je negde u daljinu, pogledom žene, majke i ljubavnice.
Oni su samo doplivavali, lebdeći kroz vazduh, duhovi ratnika, filosofa, profesora i šofera, dok je, konačno, nisu okružili. Duhovi muškaraca. U krugu oko nje.
"Eto i tebe, Milutine", reče Joan  i blago se nasmeja.
Mlad Mesec se samo skotrlja i pade joj pod noge, blago se uplevši u nabore njene haljine.

Milutin The Trash Magician (№ 1)

Gospodin Milutin. bio je u dilemi. Ili je ovo sedma flaša piva, ili mu je neko ukrao pedeset dinara iz kožnog novčanika. Takvi su ljudi ispred dragstora.
- Pa, braćo, da se oprostimo!
Ustao je mirno sa drvene klupe, vešto zaobišao lokvu gde se neko ispovraćao nešto ranije, pa srdačno stegao ruke nekolicini prijatelja, takođe sjajnih individua, koji su rešili da ostanu još malo i svojim prisustvom veličaju prijatni prostor za okupljanje. Usledilo je razmenjivanje srdačnosti, par dijalektičkih igrarija u dekonstruktivističkom maniru, i tako još nekoliko minuta. Kada je stavio cilindar, nekoliko prisutnih gospođica se zakikotalo, a jedna je čak rekla i "mon Dieu", pokrivši stidljivo usta ručicom uvučenom u belu svilenu rukavicu. Milutin je zagladio brkove i bradu, popravio kaput i krenuo.
Sledećeg jutra je zazvonio telefon, a mamurni Milutin je par trenutaka oklevao, pre nego što se, konačno, javio.
- Gospodine Milutine, dobili ste posao! - zaista je govorio tako glas iz slušalice.
- Kakav to posao, moliću?! - vajkao se Milutin; - Da li je to neka provokacija?
- Nipošto, molim, jako ozbiljna firma proizvodno-uslužne delatnosti, koja proizvodi i prodaje zjala.
- A koja je moja uloga?
- Izvršni direktor i menadžer. Plata dvesta hiljada dinara.
- U redu. Sutra počinjem.

Tako je gosn Milutin konačno dobio posao, što ne bi bilo ništa čudno da ne postoji određeni kuriozitet. Milutin je, naime, prethodne večeri, prolazivši pored kafane "Dokolica" svečano izjavio:
- Hulje! Besposličari! Moji dragi prijatelji! Sutra ću dobiti posao, naći finu gospođu i napisati knjigu!
Svi su se vraški smejali, pa i sam Milutin, a bio je red i da se zalije. Ne dobija se posao svaki dan!

A kada je završio taj, prvi radni dan, i umorne noge dok nosiše ga kući, sav zadovoljan i u nekom svečanom raspoloženju, gospodin Milutin reši da osmatra zvezde. Tako je sjajno sijala Geminga, tako otmeno Kaus Borealis. On pogleda levo (sudbina je tako htela) a pored kontejnera ležaše stari drveni sto. Dobra duša, kakav je bio, sažali se Milutin na ovaj sto, pa ga uspravi na travicu što raste oko drveta, pored grma ruža što zasadiše stanari obližnje zgrade, i postavi ga preko nekoliko busenova maslačka. Sto je nevešto balansirao na nejednakim nogarama, malo se klatio, ali, bože moj, mislio je Milutin. A onda mu sinu ideja: zvezde pokazuju sliku! Osetivši da je to prava stvar, on se navali da pogleda u kontejner, i stvari mu same padaše u ruku: stari štap za hodanje, plastični mač, zarđali ukrasni pehar, proizvodnja "Xiao Zing". On ih položi na sto, izvadi metalni novčić iz džepa, pa i njega dodade ovoj čudnoj, ali veseloj kolekciji. Opet pogleda u nebo, pa u sto, kao da upoređuje... Onda stade ispred stola, i poče da vizira nebo kažiprstom. Taaaako... Sve se, na posletku, poklopilo.
- Sada je savršeno! -reče, -kako gore - tako dole!
Ubrzo je nastavio da hoda, ali na drveni sto nije zaboravio.

U daljini, nazirala su se teška vrata, nalik na ulaz u staru tvrđavu. Pejzaž je mirisao na crveno, negde je ove noći prolivena krv. Senke vatre i davno zaboravljenih ratnika hukom su se sklanjale pred njim.
Vukovi su zavijali na Merkur.