U Elblagu, Poljskoj

Kome pričaš o sudbini?

Klota, Lahesa i Atropa,

gordijev čvor struna,

KLAtno,

∞

2. 2009. god.

Sergej Prokofjevič Tubornik stoji na železničkoj stanici u Elblagu i čeka voz za Novgorod. Još uvek se mršti što se jedan Poljak na šalteru pravio da ne razume Ruski. Tubornik se kiselo smešio gospođama koje su prolazile pored vozova iako ga nisu primećivale. Onda je popravio nabor na pantalonama, rasklopio štap za podupiranje sa ručno graviranom glavom lava na rukohvatu, pa dohvatio monokl iz braon tašne i žurno ga namakao na oko, tako žurno, kao da je u nekom poslu. Želeo je da ostavi utisak ozbiljnog, odgovornog i radnog čoveka, kakvima su se oduvek divili. Kakve su pozivali na veselja i prilike, u čijem se društvu najviše volelo da obitava.

Sergej Prokofjevič je jedan sasvim asocijalan tip, i više ne znam da li mu je išta u životu sveto, ili, da kažem, manje sveto, nego čak i sam život. Na sahrane nikada nije išao, ni najbližima. Čuvao je deset mačaka u kući, (uvek isti broj), kuću i posao nasledio od oca, opštinskog sudije. Završio je neke visoke pravne škole u Moskvi; imao je neki čudan, u hiljadu omota uvijen izraz lica kada bi bio prinuđen da opšti sa ljudima. 

To je sve što vam mogu reći o svom bratu, Sergeju Prokofjeviču. Više neću ni saznati, jer je, u trenutku kada sam potrčao ka njemu, na stanici u Elblagu, već spustio nogu na šine. 

Sledećeg trenutka odneo ga je voz iz pravca Gdanjska.

Na ostrvu

Na ostrvu je dobro,
Jata galebova,
jata tužnih sećanja
na daleka utočišta.

Probudi me
zov daljine,
zov lokomotiva
i dimnjaka,

šuma
soliteri,
životinje.

Na ostrvu je dobro,
nema vesti sa pučine,
sunce je visoko,
tako visoko...

Okrećem se oko sebe,
i vrti mi se u glavi...
Priljubim uvo uz more,
čujem ih:

,,Vrati se''

Ne...
Na ostrvu je dobro...!
Na ostrvu je dobro...
Na...

Na ostrvu je dobro.