Bunar

Dan kada je Joe prestao da brine o svemu, bio je dan kada je Joe umro.

Bio je to divljenja vredan prizor, dve sredovečne žene, preko puta Forth caffea, maslinasto obojeni balkoni i deca musava od sladoleda i šećerne vune. Moj prijatelj, preko puta mene, srkao je espresso i lagao. Ako biste mu samo pogledali ruke, sve bi vam odmah bilo jasno. Foks terijer, koga sam nedavno kupio, sedeo je pored mene začuđujuće mirno. Žalio sam tog psa. Uvek je morao da čeka na mene da ga nahranim. Morao sam da slušam šta Bill (moj prijatelj preko puta) govori. Moja majka je tako želela. Uvek mi je govorila, ,,biće nešto od Bila, majka najbolje zna". Možda je majka i znala najbolje. Majku, kažu, valja slušati.


E, moj Bile, najradije bih ti, tu kofu pomija, (da se tako izrazim) koju si napričao, prosuo pravo na glavu. Moracu da platim račun, koji i nije tako mali, ako uzmemo u obzir moje prihode. I, mislim se, mogao si I ti da platiš, ali bi se to, verovatno, preko tvog kuma koji je na nekom visokom položaju, na kraju odrazilo na mene i, ako hoćeš, moju golu egzistenciju. Ti bi, naravno, platio, kao neko ko drži do sebe, do svojih budalastih principa, koji su, Bile, moram ti priznati, gole budalaštine. Onda bi pozvao svog kuma, gradskog poslanika, šta ti ja znam, i pričao mu o bezobrazluku koji sam ti priredio. Najboljeg druga nije ispoštovao, reći ćeš, šta li bi uradio drugima. Tvoj kum, poslanik,je onaj preko koga smo, sećaš se, dogovorili posao mom ocu, kome je muka šalterskih poslova u stranoj banci i kuvanja kafe novopečenim sinčićima u fotelji. Ostaćemo na jednoj plati, kako li ćemo tada da zivimo. Tako sam mislio, a Bil je govorio o ženama. Prava žena, kaže on, je domacica u krevetu. Gola. Svi na vlasti su lopovi. Bugarska plaža je kao Turska, to svi kažu. Uverio se, iz prve ruke. Zavidim ti, Bile. Na toj kori ispod koje ne umeš. I ubrzo će nam se pridružiti dve njegove prijateljice. Danica, drago mi je, Milica, drago mi je. Pitao sam ih da li su bliznakinje, pošto jako liče, ali, ispostavilo se (ako nisu lagale) da nisu čak ni sestre. Moj pas ih je onjušio, I vratio se na mesto. Bile, moram da ti ispričam, kaže Milica, Bile, vidi ovo, da ti pokažem, kaže Danica. Danica ima dekoltiranu majicu. Prektstila ruke. Milica je dugonoga i nosi kratku suknju. To je, zaista, tako jednostavno. Sunce odlazi, nesmetano gledamo u Kosmos i Bil ima sve više novca. Bil je sve više muškarac. Bilov otac je neurohirurg. Bil, Bil Bil! Moj pas je nervozan, moja kuća je daleko. Od njihovih trica. Ja moram da idem, čekaju me na večeri! Ne! Čeka me devojka, u stvari, verenica, znaš, ona dobra riba, Bile, što smo je onda upoznali na ručku, skoro smo se verili, i tako. Drago mi je što sam upoznao vas dve, moram sada da idem.

Kada na sebi osetim dovoljno prljavštine i zlog osobenjaštva, počnem da se gušim od sopstvene jednoličnosti. Bunar neambicioznosti i predrasuda, otrov monotonije i odsustva ideala izbacuje kandže. Sunce je izmislio Kopernik ili Galilej. Tako kažu. U onaniji ima nekog mračnjaštva i slabosti. Nekad bi te, zbog toga, proglasili za vešca i spalili na lomači. Bunar je dubok, i što je dublji u njega se više baca. lz njega se više crpe i prosipa. Na vratu mi gori podsmeh i lažljiva želja za dopadanjem. Ona me grize i ljubi, čovečije, ovozemaljski. Gadi mi se savest, i čini mi se da je društvo čopor. Svakim delom svog bića osećam nadmoć nad tim besmislenim jedinkama koje su, zaista, sedameset posto vode. Dobar deo vas sam za zivota ispišao. Ja tako užasno želim da se dopadnem, i tražim da mi se objasni. Smrti se ne plašim jedino zbog svoje lenjosti da o njoj mislim. I tada se ponovo ukopam u kameni bezdan, bunar bez kraja i bez svetlog kruga na vrhu. Ja čujem kroz eho, kroz neku debelu membranu, verujte mi, i moje telo i čula bauljaju dok hodam i dok pričam. Često me iz tog naročitog stanja izvuče strah da će me neko diskreditovati i naružiti. Ja pričam vašim jezikom, i njegove gluposti me muče, a drugaciji (ne bolji), svoj, ne umem da smislim. O, moram Ii, stalno se pitam, i to me pitanje mori i guši, i ne priznajem da sam lenj! Ne dozvoljavam! Dajte mi društvo kome pripadam pa ćete videti. Drugima niko nije dao, ali drugi nisu ni tražili, a ja, ja odbijam da se privikavam na pravila života koji nisam izabrao, koji, da vam iskreno kažem i ne razumem. Ne razumem ga sa takvom savršenošću nerazumevanja, da se stidim svakodnevnih rutina i govora, stidim se telefonskih poziva u kojima se govori ,,halo", koje deluje tako prosto, nelogično i besmisleno! Tako želim da sve nestane, a tako želim da živim, kao što niko nije živeo, ne bih li, na kraju, uhvatio onaj trenutak oduševljenja, onaj mali tračak treperućeg zanesenjaštva pred nekim životnim prizorom, tračak koji ne daje stalnim pitanjima, stalnim traganjima za odgovorom da pitaju; želim da pogledam u planinu iza koje zalazi sunce, i ostanem nem pred tim prizorom, kao u

francuskom filmu, vozeći cestom i pušeći kvalitetan duvan, sa jedinom misli, koja se, kao laki, bezbrižni povetarac jedva vijori mojom dušom: „C'est l'amour”!

Bio je to divljenja vredan prizor, gledati Joe-a koji je upravo, na ulici prepunoj šofera, profesora, kurvi i domaćica, čvrsto odlučio da se ubije, a o tome niko nije imao pojma, niti se trudio da nasluti.