Susret

Odjednom, D. se obreo u ništavilu. Stravičan prodoran zvuk, nalik na pištanje, još uvek mu je odzvanjao glavom. Shvatio je da mu srce udara jako sporo i jako snažno, terajući krv u žile. Njegove očne jabučice pulsirale su u opštem ritmu, sporom i teškom. Telo nije bilo njegovo, osećao je samo bespomičnu šklopociju mesa, kostiju i tetiva. Pokušao je da viče, da razdvoji suve usne.

Škripa nije prestajala. Na zatvorenim kapcima, projektovale su se slike razbijenog stakla, žmarci fluorescentnog odsjaja levitirali su mrakom, i on kao da začu... Dečiju graju, povike i komešanje. Lavež pasa, odskakanje lopte o beton.

,,On je, on je... Tata... Da gospođo K., uradiću to...''
Plima tuge obuze ga; video je mrtvog mačka sivog krzna sa belom mrljom na glavi. Odjednom, mačka nestade, njegova siva dobi plave nijanse, odsjaj blještave žute na talasastoj površini. Slika se razvuče, u beskonačno, plava se rasloji na nebo i more. Grudi neke Nemice, toples kostimi, i pijavica na pučini.
Usne mu se zarumeniše, video pramen kose i svoju ruku, osetio je dah na usnama, miris paste za zube. Pištanje.

Smejao se, pijan. Okružen svetom. Iza je plakala devojka. Njena suza dobi zube i napade ga, on oseti kao da pada, svakog časa očekujući tup udarac o tle.

,,Možda će moći na reč... Samo deset hiljada!?''
Novac, novac, bankovni račun! Šest nula osam, pa tri nule. Poziv na broj.
Otišao je. Sredili su sve. Višak radne snage. ,,Razumećete, P., da nismo imali izbora...''
Adrenalin je odjednom pokuljao iz njega, prskajući po slici pištolja u krvavoj ruci. Naboj seksa, kokain, žuta penušava čaša.

Neki čovek udarao je čekićem. Mokar. Iza njega plakala su deca, u glas. Dojka koščate žene bila je u ustima najmanjeg.

,,Lopovi, lopovi!'' Ispod njega, ljudi se pretvaraše u mrave i mušice, jedan po jedan. Gazio ih je cipelama, sjajnim od imalina. Iz džepova su mu ispadale novčanice, prstenje.
Nezgrapno je dodirivao zadnjicu sekretarice. Preteće pismo: ,,Upropastio si ga!''.

Prodoran zvuk postade nepodnošljiv. U trenutku, otvorio je oči, lice u lice sa ogromnom mašinom, namrštenom, besnom, sa parom na ustima. Vrištala je tako da mu se ledila koža, kočilo telo, bolnim grčevima.
Tada oseti ruke oko sebe, naglo pomeranje tela.

Beli plafon nije prestajao da okreće slike propuštene kroz kaleidoskop Savesti.
,,Sve se odigralo munjevito, srušili ste se... Da Vas M. nije sklonio sa šina...''.
Gospodin D. sledećeg jutra ubio.
Gospodina D. su sledećeg jutra sahranili.
,,Gospodin D. je, na našu veliku žalost, podlegao povredama. Hvala.''