29. januara, rođen je Branko Miljković. Tačka. Poezija mu svakako duguje; filozofija takođe. Lično, i sam mu dugujem. Ako ništa drugo, ono za fino baždarenje te, pesničke otuđenosti od halabuke gradskog mravinjaka. Često, (apsurd?) ne tako naklonjenog stvaralačkom...
Hvala ti, Branko...
Epitaf
Poznim te se danas sećam,
u odlomke! u odlomke!
Pominjem ti trave
i pejzaže
dalekih fabrika,
i nespokoja.
Večnim te se danas sećam,
kroz stihove,
kroz stihije,
o, nasušni rode Vatre.
Postao si jedno sa kamenom,
oblizan plamenom.
Ti ćeš ove strepnje
učiniti svojim.
I nek' ne bi
ni suza ni kam'
niti ovaj plam u grudima našim,
još se nismo ogrešili o te.
Tek, tobom će ovo
odisati klasje
što užeglo je pod suncem;
i smiraj, i zagasje
okanuti se neće,
jer je pesmom nalivaše
u virove!
U dubine!
Kuda spavaš,
jedan si sa zemljom,
Kuda pevaš,
posipan si prah.
U smiraj,
u zoru,
U epitaf.
u odlomke! u odlomke!
Pominjem ti trave
i pejzaže
dalekih fabrika,
i nespokoja.
Večnim te se danas sećam,
kroz stihove,
kroz stihije,
o, nasušni rode Vatre.
Postao si jedno sa kamenom,
oblizan plamenom.
Ti ćeš ove strepnje
učiniti svojim.
I nek' ne bi
ni suza ni kam'
niti ovaj plam u grudima našim,
još se nismo ogrešili o te.
Tek, tobom će ovo
odisati klasje
što užeglo je pod suncem;
i smiraj, i zagasje
okanuti se neće,
jer je pesmom nalivaše
u virove!
U dubine!
Kuda spavaš,
jedan si sa zemljom,
Kuda pevaš,
posipan si prah.
U smiraj,
u zoru,
U epitaf.
Bravo.
ОдговориИзбриши