Gotovo je, stari!

Razmišljam nešto - šta su ti oči! Oduvek sam mislio da je ono na sredini samo jedan crni krug, taman i beživotan. Možda me ove misli i jure zbog današnjeg polaganja oftamologije, (položio!), no, slušaj me: ima tu mnogo više

od puke crnine.

A oko crne tačke, neka kolor masa, neki svod, pa mu se ne možeš, prosto, nagledati.
Ima tu nešto više, zašto bi se
inače
zvalo zenica?






Stari, gotovo je.
Nismo bili,
baš, neko društvo,
ti i ja.

Možda će te, uskoro,
i prebojiti u crno,
a bandera se neće kriviti
pod tvojom težinom.

Gotovo je, stari,
nekada si imao
teške pesnice,
žute od duvana.

Svakog, na kraju,
izdaju kosti.
Eto, šake ti se vazda
pegave i bride.

Vidiš stari,
gotovo je.
Psovao si strašno
moje podignute ruke.

Rekao sam ti
da se tako
ne razgovara pred tišinom.
(Ovde i zidovi imaju uši).
Nisi me slušao.

O, gotovo je, stari,
ptice se sve slabije
vraćaju sa juga,
hladno je gore.

A govorio sam ti,
okani se motke
i kanapa.
Nisi me slušao...

Gotovo je, stari,
masno sa brkova
neće ti se oprati
a da ih obriješ -
ne moš' da si tol'ki.

Pogledaj me
još jednom,
i kaži, posle toliko godina,
jesi li me
stvarno,
nekada
pogledao u oči?

Gotovo je,
stari.