U susret Brejkersima večeras...
,,Upravo se smejem onim osmehom koji nosi gravitaciju sto puta veću od Zemljine. Pada kiša. Kako si, inače?“
„Ja? Bože svašta. Prljavo. Nagomilao sam predrasude. Tako malo telo sa tako velikom gravitacijom je crna rupa.“
„Ako ćeš da budeš bezobrazan i neprijatan, ja mogu i da produžim...“
„Ne, ne... Uostalom, nisam neprijatan, to je kompliment.“
„I komplimenti su neprijatnost. Ja sam udata žena.“
„Tako si ljubičasta...“
„Misliš, ti si još uvek zelen?“
„Ne, nisam to mislio da kažem... Čekaj! Ako si udata, zašto ne skineš osmeh od pre deset godina?“
„Kako!? Gde mi je osmeh od pre deset godina!?“
„Pa, evo... na vratu... A ima malo i na kosi, a znaš ono kad si rekla kako nećeš da ga ostaviš tu? Haha, smešno je.“
„Jao, da! Haha, svašta! Znaš, imam sina.“
„Stvarno!? Ja ćerkicu.“
„Lepo. Kako se zove.“
„Ko?“
„Pa, tvoja ćerka... Vidim, i dalje si izgubljen. Smešno. Znam kada sam zadnji put to izgovarala...“
„Zove se Milica. Liči na mene.“
„Aha, znači, lepa je. Reče mi Dušica da si postao tata.“
„Poverovala si joj?“
„Da, delovalo je uverljivo...“
„Hoćeš li da popijemo nešto?“
„Misliš, sada!? Bože...“
„Vidiš li izlaz?“
„Ne.“
„Pa da. Tako sam i mislio. Oduvek si tako govorila.“
„Nisi me razumeo. Nisam govorila o tome kao izlazu. Samo kao jedinom rešenju.“
„Znači, ne želiš?“
„Želim“.
Zemlja se nakratko zaokrene na svojoj osi. Motorika se skupi u kratke impulse, i grčevitost zategne tetive.
Mali je put od kičme do nogu.
A tako puno razlike u osloncima.
Tako puno opravdanja za snove.
Leči me, šaputanjem - beskraja na uši.
Нема коментара:
Постави коментар