Kako sam sreo Bodlera

Pomislih - sa mnom je gotovo. Posebno kada sam, u masi koja ide ka meni, uočio jednog starog prijatelja. Njegova grupa je levo. Marširali su sporo, teško, jedva podnošljivo, svi do jednog, obučeni u neke uniforme na kojima je, čini mi se, pisalo ,,I ovce su ljudi''. Tu i tamo, po neko iz kolone, nosio je pod pazuhom ovcu. Jadne životinje su očigledno bile prestravljene. Par puta pozvah prijatelja po imenu. Možda se i pretvarao, mada je delovao kao da me zaista ne čuje. Pokušah da objasnim da ja nisam ni pomišljao da ugrožavam prava ovaca. Jednako su vikali: ,,eno ga! drž' ga!''. 

Desno od mene, druga grupa, koja nije bila tako disciplinovana i očigledna. Međutim, u svom onom strahu, meni se činilo da vidim kako me nekolicina njih doziva, nudeći mi razrešenje nesporazuma sa ovima levo. Trudio sam da potvrdim to, gledao pojedinačno sve za koje mi se učinilo da me dozivaju, sugerisao im pogledom i pokretima glave da ponove pitanje. Kako sam krenuo ka njima i, sve više im se približavao, uplašeni, možda i zgroženi mojim potencijalnim konfliktom sa ,,levacima'', oni su se razišli. Naposletku, jasno je, da to i nije nikakva organizovana grupa... To su bili samo ljudi

koji su gledali svoja posla.

Taman da me sustigne nerazumna banda, rulja bez vođe, ispred mene se, niotkuda - stvori Bodler. Dalje ionako ništa nije bitno.

Govori

Rekli su:
,,Evo vam sloboda!''
Krdo,
stoka.
Pokletnici!

Hranite njome
svoju decu!
Hranite sada
mutante.

Kupio sam ti
cvet
i mali, šareni notes.
Mislili smo o nekoj
svojoj deci
i o dalekom morskom tlu,
dok smo se ljubili
u tvojoj sobi
koja i dalje miriše
kao prvog dana.

Rekao sam
da bih voleo
da imam ruke dizača tegova.
Ruke drvoseča.
Da te, tako,
pritisnem na grudi.

I danas,
kada prođe limuzina,
glasno opsujemo vozača.

Obećavam,
kupiću ti
jednog dana i šešir.
Samo
da možeš da ga nakriviš.