Origami

Nadrkan sam i slušam esid džez. Znaš onu priču, Bukovski pije alkohol u mračnom podstanarskom stanu dok piše o plaćanju kurvi, šljokanju i onaniji...

Seti se osećaja kada iz prazne šolje za kafu, pokušaš da srkneš... Navali toplina taloga, obuzme ti nozdrve, grlo se stegne jer si mu dozvolio da ostane suvo, dovoljno suvo, prećutno mu obećavši podmazivanje. Prokletstvo! Sećam se nekih izuzetnih šoljica kafe. Možda je, ipak, samo moja greška što je popijem u dva gutljaja. Treći uvek nosi suvoću u grlu... Prazan, sa tragom toplote. Nemoj posle reći da stalno pričam o seksu.

Ovo su tvoje strane, glava ume da bude na ramenima i kada su ramena nepokretna, umorna od slezanja. Ovo je tvoja ispovest, tvoje su kamare sećanja, vatra koja me tera da ispisujem koješta! Sećaš li se...

Nismo davali snu da se promuva među slova. Grčevito smo se držali razgovora, a video sam te toliko puta, znaš, eto recimo, pre nekih pet-šest godina, stajala si pred onim ulazom u zgradu, u nekoj letnjoj haljini, na koju sam stavio cveće koje sam ubrao u godinama koje su bile taman dovoljne da opravdaju Muškarca Koji Bere Cveće pred zamkom aseksualnosti - Mladošću, ili, možda bi rekla, Dečaštvom. Čekala si me tu, ja sam te gledao i stajao na pešačkom ostrvu, da, baš je tako bilo! 

Onda sam te video jednom kada sam prolazio ispod tvog prozora. Ja, njih dvojica i dinja, koju smo pijani od testosterona i mladosti čerečili na sred ulice, preko puta crkve, preko puta tvog prozora... Znao sam da je to tvoj odsjaj, pravila si one špagete, prvi put! Sećaš li se!? Tada si stavila mirođiju, (tako je po receptu) pa zaključila da je, ipak, bolje bez nje. Ispratio sam to tako, što sam na trenutak prestao da se smejem svojim ulepljenim rukama, ulepljenim od dinje i sedamnaest godina. Platio sam sutra danak. Dome, slatki dome.. bodem se stalno insulinom skitanja. Tih godina, posebno. 

Znaš kako smo se ljubili, navadio sam se da ti grizem donju usnu. Rekla si da ti to ponekad smeta, i prestao sam da te ljubim tim usnama, svativši pritom da te, niti mogu, niti želim, polovno. O, tako sam bio umoran! Rekao sam ti da volim da pešačim, kakva laž! Samo sam bežao mirisu sedativa i depresije na tuđoj koži. Možda, i od onih paničnih svitanja u zloćundnom mraku.

Najviše mrzim miris dosadnog seksa i izraz lica frigidne devojke. Pusti me da povratim. Kajanje je ringišpil koji ne prestaje da se okreće. Samo ga lakše podnosiš, vremenom, dok ne postaneš poput onih cirkuzanata i vašaroša, toliko saživljen sa okretanjem u krug. Okretanjem u krug...

Želeo sam te. Možda, skoro ovako, kao sada. Želeo sam te sebično i nerazumno. Želeo sam da se dohvatimo pred punim klubom, pred ljudima koji bi nas ogovarali, sutra. Želeo sam da te vodim za ruku, da od žudnje pletemo prste dok šetamo. Želeo sam da nas vidi moja bivša devojka. Želeo sam da nas vide sve moje bivše devojke. Želeo sam da nas vide svi tvoji bivši, (da, posebno on!) da nepoznatim prolaznicima izazivamo bezobrazne poglede znatiželje i ljubomore, želeo sam da mi kažeš ,,vodi me odavde''. Plašio sam se... Mojih pet minuta koji mirišu na drvenariju i dečiji krevetac... Čime sam te kupio, ponavljam!? Pateična su obećanja koja se tiču lečenja... Nisam želeo obećanja koja će da učini da izgleda kao da me niko nikada nije gađao srčom svojih razbijenih snova. Znam ja i sam, i dovoljno sam sujetan da se samosažaljevam! 

Sećaš li se, šta si rekla o nama, kada smo prvi put pomenuli ,,nas''. Pa šta ako sam plakao, jebi ga! Lagala si. Želeli smo da uradimo nešto čime bismo ućutali eksploziju susreta nas dvoje u ovoj tački vasione... Misliš da ću ti ikada dozvoliti učmalost loženja ,,na dugme''!? I sada smišljam reči kao što su ,,mašina'', ,,gorivo'', ,,one moje papuče'', koje ću izgovarati dok polažem ispit, javno čitam poeziju, pravdam se direktoru ili ti otvaram vrata restorana u koji ulazimo da večeramo sa prijateljima, reči, kojima smo prethodno dodelili značenje koje oslikava segment sinoćnjeg seksa koji je, (ne, sada sasvim ozbiljno!), jedan od najboljih ikada! 

Ubijali smo neke demone, ja tvoje, ti moje. Ne moram da ti govorim floskule, ,,nikad pre tebe...", ,,ti si prva koja...". Dovoljno je da bih se, od osećaja da šetam go pred svima, odselio iz zemlje kada bi neko odlučio da krišom snimi naš razgovor, kada želim da mi prećutno saspeš u lice sve godine koje sam te nepoznavao. 

Ko zna kada ću ti opet napisati nešto što bi, prepisano na papir, učinilo taj papir pogodnim za origami.