Uvodna napomena:
Ovaj tekst ne pretenduje da bude originalan (s obzirom da je tema kojom se bavi aktuelna možda više od veka, i na nju su dati brojni odgovori), niti čvrsto stoji iza svih iznetih stavova, analogija i zaključaka koje iznosi, niti strogo određuje/označuje pojmove. S obzirom da je tema kojom se bavi kompleksna, a kao takva često nejasna i višeznačna. Može se reći da je tekst više suma uočavanja, posmatranja, više literarni rad, nego esejističko-filozofsko-sociološki. Njegov cilj je da zainteresuje, da se kroz bavljenje problemom taj problem koliko-toliko aktuelizuje, ali u jednom drugačijem svetlu, sa jednog drugačijeg stanovišta, kroz osvrt na "primordijalnu tradiciju" i druge, alternativne kritike modernog doba, nasuprot stanovišta mejnstrim kritike. Ako sam u tome kao autor uspeo, ovaj tekst je postigao svoju svrhu.
Ovaj tekst ne pretenduje da bude originalan (s obzirom da je tema kojom se bavi aktuelna možda više od veka, i na nju su dati brojni odgovori), niti čvrsto stoji iza svih iznetih stavova, analogija i zaključaka koje iznosi, niti strogo određuje/označuje pojmove. S obzirom da je tema kojom se bavi kompleksna, a kao takva često nejasna i višeznačna. Može se reći da je tekst više suma uočavanja, posmatranja, više literarni rad, nego esejističko-filozofsko-sociološki. Njegov cilj je da zainteresuje, da se kroz bavljenje problemom taj problem koliko-toliko aktuelizuje, ali u jednom drugačijem svetlu, sa jednog drugačijeg stanovišta, kroz osvrt na "primordijalnu tradiciju" i druge, alternativne kritike modernog doba, nasuprot stanovišta mejnstrim kritike. Ako sam u tome kao autor uspeo, ovaj tekst je postigao svoju svrhu.
“Ako se danas često ignorišu klase kao bitni činioci društvenih zbivanja, to nije zato što one više ne postoje, već zato što je klasna struktura savremenog društva mnogo kompleksnija, diversifikovanija, i što njena dinamika više ne pruža jasnu osnovu za društveno predvidjanje.”
Iako ni jedna epoha nije bila naklonjena individualizmu, čini se da je ova naša, postmoderna, epoha liberalne demokratije i materijalizma svojim trendom globalizacije, “velikog sela” i jednakosti po svaku cenu (prečesto i na uštrb raznovrsnosti) dobila status “ubice” individualnosti.
Nikada, kao danas, izdvajanje iz sredine, mediokritetizma, nije bilo tako oštro etiketirano, tako omraženo, tako nepoželjno. Što se tiče javno priznatih individualaca, sportista, muzičkih zvezda i sl., lako je uvideti šemu, pravilo, po kome je ovaj i ovakav individualizam preživeo i nastavlja da živi jedino zato što se, ili priklonio opšteprihvaćenim, (marketinški nametnutim) trendovima, ili ima sreću da je per se kompatibilan i uklopljiv u njih. Ovde je reč o individualnosti koja ne zadovoljava ključ konzumerizma. Hoze Ortega i Gaset, govoreći o Intelektualcu, (koga u ovom kontekstu možemo posmatrati kao Individualca, što on suštinski i jeste) kaže:
“Iz raznoraznih razloga, pred nama je već Intelektualac lišen svoje društvene nadmoći, vuče se, ruku pod ruku sa ostalima, usredsređen samo na sebe, kao bilo koji čovek među bilo kojim ljudima.”
Treba dodati, da je do današnjeg dana ovo stanje još više pogoršano, te da danas Individualac ne samo da se vuče ruku pod ruku sa ostalima, on je marginalizovan, odbačen, lišen prava na individualizam.
Direktni uzroci ovog stanja su brojni, iako se, zapravo, koren može tražiti u samrti spiritualizma, koji, iako živ, pred poslednjim izdahom, teško ranjen mačem materijalizma, svoje oaze ima još u retkim preostalim Individualcima i - van granica zapadne civilizacije.
Tako odbačen, današnji Individualac je osuđen da stalno preispituje svoje društveno delovanje, ocenjuje ga, i, neminovno, više ili manje provlači kroz filter konformizma. Od ovoga nije imun ni najveći od Individualaca. Budući da je, kao pripadnik društva neminovni i neotuđivi deo socijalne mreže (jedan od njenih čvorova), koja stalno talasa, uzburkana i nemirna, Individualac, i pored određenog odolevanja, ili biva pomeran u saglasju sa drugim čvorištima socijalne mreže, ili mu oni, pak, ograničavaju kretnju. Ovo stalno opiranje umara Individualca, i njegov duh trpi stalne, bezmalo fizičke napore, trošeći na ovaj način veliki deo svog potencijala.
Koliko će, u moru kolektiviteta, odoleti, zavisi od spremnosti Individualca da, u manjoj ili većoj meri žrtvuje svoj prihvatljivi društveni status, a potom i od snage njegovog duha da na terenu pripremljenom određenom žrtvom neki aspekt individualnosti i materijalizuje.
Koliko je naše doba pogubno, makar i za najmanji izlet u individualnost, govori i činjenica da je kultura i umetnost u višedecenijskom trendu stagnacije, neinovativnosti i prostog prežvakavanja, a ovaj trend nastavlja da traje.
Sa jedne strane, uočava se razvodnjavanje, što se može videti na primeru pravaca popularne muzike, gde se “novi” muzički pravci i podpravci pojavljuju gotovo svakodnevno, dok realne, suštinske različitosti među njima – nema. U tom trenduje i subspecijalizacija i uska usmerenost u polju nauke i tehnike, gde je čak nepoželjno mešanje u druge, iako suštinski srodne, oblasti iste nauke. Ovde treba pomenuti i marketinške tvorevine raznih podvrsta određenih proizvoda, krema, losiona, kozmetičkih ili preparata za domaćinstvo, subspecijalizovanih za naizgled vrlo specifikovane i određene (neretko veštački proizvedene) potrebe.
Sa druge strane, pravih, suštinskih i očiglednih različitosti ili promena nema, kao što je to, recimo, bio slučaj sa ranijim pravcima u umetnosti. Posledično, danas su gotovo istrebljeni multitalentovani pojedinci, stručnjaci u više srodnih ili manje srodnih oblasti. Uočite samo duboke, korenite razlike između romantizma i realizma, između renesanse i baroka...
Današnji svet se vrti u jednobraznosti, koju pokušava da opravda sebi samoj šok-terapijama, pornografskim diskursom koji primenjuje na sve što mu padne šaka, premda jalovo i nepotentno (na šta je ranije ukazivao francuski filozof Žan Bodrijar). U ovakvom, šizofrenom svetu, istinski, autentični Individualac osuđen je da stalno prisustvuje konformističkim ritualima i modusima delovanja, ali sada odevenim u individualističko ruho, koje autentični Individualac lako prepoznaje, kao što dobar krojač začas prepozna krive šavove ili loše skrojeno odelo.
Autentični Individualac suštinski se gnuša ovih pokušaja i reaguje na njih u određenoj meri, sa pozicije izvan prihvaćenog, opšteg diskursa. Ono čime naše doba zavređuje etiketu “ubice” Individualaca, upravo je njegova sposobnost, efikasna i nepogrešiva, da Individualca obradi ne izlazeći iz svog diskursa, čak, bez potrebe da ga prozre, razume ili zarobi, pa onda odbacuje.
Ova, sposobnost postmoderne mašine za mlevenje Individualca, omogućava joj da meso samo ubaci u sebe i izbaci ga na drugom kraju – samleveno, tako da se nikakva struktura, anatomija, pa čak ni tekstura više ne mogu raspoznati.
Nema nikakve sumnje da se radi o ubistvu s predumišljajem. I ranije epohe imale su svoje Neuklopljene, svoje Individualce, koji su bivali izopšteni od strane društva, ili na svoju inicijativu, ali je u tom slučaju povod bio čista, očekivana netrpeljivost. Danas je to direktno neprijateljstvo, jer svaki Individualac u sebi nosi klicu duha, preti da sruši začuđujuće lako stvorenu mašinu liberalne ekonomije, u osnovi totalno materijalističku.
Danas, savršeno funkcionišu oba predviđana mehanizma: Hakslijev “Vrli novi svet” i Orvelova “Osamdeset četvrta” – prvi pruža osećaj udobnosti i privilegovanosti širokim masama, dajući im dovoljnu dozu potrebne, ali zamišljene udobnosti i privilegovanosti, gde je u njihovu proizvodnju, kao deo proizvodnje zabave u najširem smislu uključena ogromna mašinerija, a drugi upražnjava stalno nevidljivo nadgledanje i kontrolu raznim vidovima propagande usmerene na stvaranje jednoličnih članova društva, manje-više jednobraznog mišljenja i obrasca ponašanja, nesvesnih i nesposobnih za bilo kakvu borbu za sopstvena prava, jer njihov nedostatak i ne uviđaju, stalno zaokupljeni “bitnošću svega”, koja se za njih proizvodi njihovim rukama.
Zato, danas srećemo obeshrabrenog, skrhanog Individualca, direktne mete Novog Poretka. On je usamljen, skrhan, izopšten. Neretko i poročan, sklon alkoholizmu, narkomaniji, čak i ako ne autentični alkoholičar i narkoman, on biva zahvaćen vrtlogom kolektivizma, klasifikovan u fioke i zabravljen, a na kraju i konačno onesposobljen – ili potpuno uništen, ili asimilovan u plutajuću masu jednobraznih mediokriteta.
Čak se i moderni teoretičari, filozofi i sociolozi, kritikujući moderni poredak, služe njegovim simbolima, njegovim diskursom. Duhovnost na samrti, jedini je potentni protivnik “materijalističkog (u najširem smislu) vampira”, sposoban da kroz “vraćanje” duha materiji obezglavi i diskredituje njegove štetne tendencije isisavanja životnog, spiritualnog soka. Na Individualcu je da duhovnost reanimira, po svaku cenu, za spas sebe samog – kroz spašavanje sveta.
.jpg)
