Цртица о Даљини

Један корак... Па још један. Кућа је сад мало даље. Испод половине врата се не види; природа је и даље Бог. Тако, зелени брежуљак не мари за то што је полегао посред дворишта, дебелим стомаком. Још који корак и од куће ће остати само кров. Мека трава, цвеће – све ће то упити звукове. Више се не чује како деда гласно разговара са оцем. Мајка је и даље у кухињи, али звук плехова, виљушки, жубор воде – не чују се. Тек ту и тамо, по неки високи тон се искраде, као девојчица која је већ заборавила на све што се не тиче онога што је окружује. Мама само треба да повиче: “Катарина!”, и она ће се одмах јавити, потрчати ако треба, и – ето је. А опет, живо осећа: потпуно је сама. Земља има предубок одјек. Бас тонове толико дубоке да им је таласна дужина већа него људски век. То је музика древног, исконског. Девојчица то осећа; њена инфантилна озбиљност је дубока. Деца су велики људи. Неисквареност није само простодушност, она је дубока мудрост. И дубока чулност. Дете живи са врховним принципима у њиховом чистом облику. Деца су боготражитељи. Она корача, а кораци су јој меки. Она не пази да не повреди траву, јер и не зна да осети у срцу ту тешку реч, “повредити”. Како је безбрижност мудра, морате помислити, а и природа то мисли и сунчани брежуљци преливају златне тонове, као да кажу: “Пуштамо те! Настави! Гази невештим ножицама, а ветар ће ти заузврат благо померати косу. Не плаши се пчела, скакаваца и лептира. Они су ту, само да би својим постојањем улепшали ову слику. Није ли то дубок смисао живљења?” Време престаје, оно више није потребно; време је само покретна трака. Оно гура ка нестанку све оно што се опире постојању и својој јединственој природи. Зато људи старе, носе сатове и стално о времену запиткују. Природа никад не стари. Људи, у себи, изнутра осећају да су сами криви за то. Време је неумољиво. Овде, на овој ливади, која би лако могла бити мали Еденски врт, време спава, уснуло под руменим образима чистоте неискаљане урбаним. А онда, на замишљеном ободу овог малог раја, дете угледа цвет. Он се издиже са земље, геометрија простора му је подарила повољан положај; цвет је на врху брежуљка, поносно штрчи увис, а позадину му чини само небо. Дете трчи ка цвету, и убере га. Ерос и Танатос. Са обода магичног кутка, у даљину, простире се поглед. Оно подиже очи, без разлога. Зар је разлог потребан? Зар њихова проста способност да виде свет, да баратају каквоћом као што је светлост, заиста захтева разлог? Превише мислимо. Дете не мисли превише. Оно подиже поглед и гледа: даљина. Линију погледа започету на сопственим ципелицама, покушава да ослони на хоризонту. Али где? Планине, огромне, зна се, али тако сведене на величину која се може обухватити. Колике ли су онда ствари, које су стално око нас? Куће се једва разазнају. Оне су куће само зато што се то довољно јасно наслућује. Њихови становници, собе, намештај, њихове посебности, предмети, мириси, они су обрисани, стопљени у један једини придев: кућолико. Колико између има мрава, цветова, власи траве? Сваки грумен траве је посебна влат. Зашто се то онда зове ливада? Није ли свет суров, када стварима и бићима не даје да буду потпуно? Где ослонити поглед? Можда на оном највишем врху. Остале ствари ће, колико то видокруг дозвољава, гравитирати ка тој линији, са фокусом у врху планине. Дете се не опире закону пророде. У својој души, оно се повинује начину на који се природа опходи према свету. У овом тренутку, дете сажима. Сажето, спаковано, све то стане у ту, једну једину, реч: “даљина”. Сва се метафизика открива у својој сложеној једноставности. Све мудрости су једноставне, и оне, као и даљина, у себи сарже читаве светове. Треба је пустити, даљину. Да, просто – бива. Њене дубине, непрегледне су, као и мудрост. Када се са њом суочи, дете је поштује. Дубока је и хладна, колосална, она окупра ум, запоседа душу. Ту линију, која се протеже, линију гравитације, у бескрају треба само ослонити, и дете то ради по инерцији. Остави ту далеку тачку да лако падне на неки ослонац, само да би, недуго потом, просто склизнула, скотрљала се преко кровова, крошњи, потока, и мирно, као залутала овчица вратила у стадо. 
Када је мама позвала: “Катарина”, девојчицин поглед се изненадио; није успео да се врати, заувек је остао далеко. Даљина је више никада није напустила, а дубоки бас тонови давнине још увек тутње, постојани и неумитни, као да кажу: “наша музика је вечна!”

Ogled o kijanju

Zašto nas alergen napada?"
Rat je uveliko trajao. Alergeni su se množili. Na sve strane, groblja mrtvih neutrofila, onih ranjenih i izmenjenih, koje u najvećoj agoniji dočekuju NK-ćelije i brzo svršavaju s njima, i pokojih T i B limfocita, koji su savršeno razumeli situaciju: Tractus Olfactorius je izgubljen.

"Zašto nas alergen napada?"
upodno je zapitkivao Alikabijadis, mastocit. Takvi su mastociti - plavih granula u kojima se kuvaju ko zna kakvi proteini, otrovi, lekovi, hrana, specijalni napitci. O tome se ne govori. Oni plivaju plazmom, međućelijskim prostorima. Odgovaraju, dakako, sistem je hijerarhijski (a kakav bi i inače mogao biti?), ali o njima se govori da su alhemičari, pretvarači, magičari. Svima je, na primer, poznata priča o mastocitu Simatorisu, koji je uništio čitav kompleks alergena egzocitozom samo jedne jedine granule. Onda je, navodno, zamešao takav protein, da se prvi NK-cell koji ga je "namirisao", omađijano okrenuo, došao do njega, napravio neksus vezu sa Simatorisovom citoplazmom i prosto ga - ubio. Tačnije, ubrizgao eliminatorne vezikule. Govori se da je Simatoris to upravo i želeo, da je pronašao, spoznao, razvio sebe do tako neslućenih granica,da bi na kraju, posle tolikih bitaka, shvatio da je citoplazma koja ga odvaja od sveta samo zatvor, i da je pravo mesto njegovim proteinima, kompleksnim fosfolipidima i plejadi drugih jedinjenja koja čine njegovu bit - zapravo napolju, izvan sebe, te da je, shodno takvom saznanju sintetisao neki poseban protein, koji je NK ćeliju naterao da ga ubije. Ili, opet kažem, ubrizga smrtonosne vezikule. Drugi tvrde da je Simatoris još uvek neautolizovan, dakle - živ, i da se povukao u Timus, a zna se šta se sve sakuplja u Timusu. To je društvo Limfocita, o čijim aktivnostima samo može da se nagađa... Simatoris, je, po ovoj priči, zapravo namerno želeo da ga NK-cell otruje, kako bi stavio na test svoje sposobnosti alhemičara, gospodara proteinskih kompleksa, otrova i lekova. Dalje se govori kako je bio blizak prijatelj sa Torkraksom, vođom neksus-mladež ćelija, inteligentnim tipom sa kojim si mogao da razgovaraš o svemu, a koji je vodio nekakvo udruženje kožnih ćelija, koje su pretile da će, ako se ne ispune njihovi zahtevi, maligno alterirati u melanom. Začas bi zvezde iz Hipotalamusa rešile ovu pobunu, da nije poznanstva Torkraksa i Simatorisa, jer je postojala bojazan da iza svih javnih stavova Simatorisovih, da je Torkraks sjajan tip (po čemu je i nastala "odbrana Torkraksova", delo koje se čuva u DNK-teci), krije njihova urota, i da Simatoris podučava Torkraksa mračnim alhemijskim znanjima o Malignoj Alteraciji.
Sve je to bilo poznato Alikabijadisu, koji je, iako je to priznavao samo sebi, gajio izvesne simpatije prema Simatorisu, tačnije, prema njegovom delu.
"Zašto nas alergen napada?", jednostavno i sjajno pitanje. Niko ne ume da odgovori. Evo, granlociti trče mahnito, proždiru, mrve, ali alergena je sve više, obuzimaju ih, pojedeni se hrani onim ko ga je pojeo. Isto je sa limfocitima, dobili su razne pakete anti-alergena, visoko diferentovani i obučeni za ubijanje, ali oko sebe prave takav raspad i pustoš, da ih ne smeš ni pustiti da jednostavno ubijaju, kao što ih, u drugim situacijama, uspešno žrtvuju u napadu virusa.
Ebudonosor, matični B-limfocit bio je zabrinut. On i Alikabijadis zajedno su posmatrali bitku sa sigurne daljine Tonzile Palatine.
"Ovo je", reče Ebudonosor, "poslednji trenutak. Vreme je da odeš tamo i rešiš stvar."
"Ali, kako ne razumeš. Ti si otac B-limfocita, veliki kralj, široka je tvoja kostna srž, kojom vladaš. Mudar si i plemenit. Dosta mi je! Ja, pre svega, želim da razumem!"
"Hm, tako? Nisi prvi koji je to poželeo. A, šta ako ti pokažem nešto o čemu si mogao samo da sanjaš, ali, samo ti, s obzirom da su tvoji snovi lucidniji nego što su snovi drugih?"
"Šta bih inače mogao da uradim? Zastao, osmotrio situaciju, analizirao činjenice i konsultovao intuiciju (ne racionalno već intuitivno), a onda se upustio u analizu tvojih motiva da mi pokažeš nešto 'o čemu sam mogao samo da sanjam' "."Toliko o tvojoj mudrosti, Alikabijadise", reče Ebudonosor, i na ogromni megakariocitni sto ispred sebe, položi jednu pločicu. "Posmatraj dobro!"
Prvo je, preko pločice premazao rastvor hipohlorne kiseline u tankom sloju. zatim, na jednom kraju stavio kap žive, merkurovskog metala, a na drugom natrijumovu so. "Aaaah, evo ga!" Savršeno sferična kap žive, poče da se pokreće. Nije bilo dileme, nešto se dešavalo što je neživu živu učinilo živom. A onda, lako, kao pupoljak, pojavi se na površini kapljice ispupčenje, koje preraste u pravu pravcatu pseudopodu. A onda još jedna, pa još jedna, da bi na kraju kap žive počela da se lagano kreće ka komadiću bazne natrijumove soli, kao svaki drugi fagocit. Kao svaki drugi živi fagocit! Situacija je bila jasna. Bazna so promenila je pH vrednost hipohlorne kiseline, a živa se samo kretala u pravcu manje kiselosti. Divno i strašno, pomisli Alikabijadis. Alergeni su rasli i jačali. On se okrenu da pogleda bojište. Neke od neutrofila koji su se borili je poznavao. Većina je mrtva. Oni su imali porodice, živote, misli, slabosti, želje... Govorili su, zaboga. Ništa. To ne znači ništa. Svi oni, odreda, svi su jednako što i kap žive na pločici.
"Ovde se rastajemo, Ebudonosore. Ili, bolje da kažem, Simatorise? Dragi Učitelju..."
Simatoris se blago nasmeja: "Sada znaš... pa... šta ti je činiti. "

"Jesi li dobro?" zabrinuto je pitao čovek tapšući po leđima ženu koja je kijala u serijama. Ona se konačno pribra i ispravi, sva crvena oko nosa i po obrazima:
"Jesam... Nije trebalo da mirišem cveće. Ja i moja glupa alergija na polen!"

Milutin The Trash Magician (№ 1)

Gospodin Milutin. bio je u dilemi. Ili je ovo sedma flaša piva, ili mu je neko ukrao pedeset dinara iz kožnog novčanika. Takvi su ljudi ispred dragstora.
- Pa, braćo, da se oprostimo!
Ustao je mirno sa drvene klupe, vešto zaobišao lokvu gde se neko ispovraćao nešto ranije, pa srdačno stegao ruke nekolicini prijatelja, takođe sjajnih individua, koji su rešili da ostanu još malo i svojim prisustvom veličaju prijatni prostor za okupljanje. Usledilo je razmenjivanje srdačnosti, par dijalektičkih igrarija u dekonstruktivističkom maniru, i tako još nekoliko minuta. Kada je stavio cilindar, nekoliko prisutnih gospođica se zakikotalo, a jedna je čak rekla i "mon Dieu", pokrivši stidljivo usta ručicom uvučenom u belu svilenu rukavicu. Milutin je zagladio brkove i bradu, popravio kaput i krenuo.
Sledećeg jutra je zazvonio telefon, a mamurni Milutin je par trenutaka oklevao, pre nego što se, konačno, javio.
- Gospodine Milutine, dobili ste posao! - zaista je govorio tako glas iz slušalice.
- Kakav to posao, moliću?! - vajkao se Milutin; - Da li je to neka provokacija?
- Nipošto, molim, jako ozbiljna firma proizvodno-uslužne delatnosti, koja proizvodi i prodaje zjala.
- A koja je moja uloga?
- Izvršni direktor i menadžer. Plata dvesta hiljada dinara.
- U redu. Sutra počinjem.

Tako je gosn Milutin konačno dobio posao, što ne bi bilo ništa čudno da ne postoji određeni kuriozitet. Milutin je, naime, prethodne večeri, prolazivši pored kafane "Dokolica" svečano izjavio:
- Hulje! Besposličari! Moji dragi prijatelji! Sutra ću dobiti posao, naći finu gospođu i napisati knjigu!
Svi su se vraški smejali, pa i sam Milutin, a bio je red i da se zalije. Ne dobija se posao svaki dan!

A kada je završio taj, prvi radni dan, i umorne noge dok nosiše ga kući, sav zadovoljan i u nekom svečanom raspoloženju, gospodin Milutin reši da osmatra zvezde. Tako je sjajno sijala Geminga, tako otmeno Kaus Borealis. On pogleda levo (sudbina je tako htela) a pored kontejnera ležaše stari drveni sto. Dobra duša, kakav je bio, sažali se Milutin na ovaj sto, pa ga uspravi na travicu što raste oko drveta, pored grma ruža što zasadiše stanari obližnje zgrade, i postavi ga preko nekoliko busenova maslačka. Sto je nevešto balansirao na nejednakim nogarama, malo se klatio, ali, bože moj, mislio je Milutin. A onda mu sinu ideja: zvezde pokazuju sliku! Osetivši da je to prava stvar, on se navali da pogleda u kontejner, i stvari mu same padaše u ruku: stari štap za hodanje, plastični mač, zarđali ukrasni pehar, proizvodnja "Xiao Zing". On ih položi na sto, izvadi metalni novčić iz džepa, pa i njega dodade ovoj čudnoj, ali veseloj kolekciji. Opet pogleda u nebo, pa u sto, kao da upoređuje... Onda stade ispred stola, i poče da vizira nebo kažiprstom. Taaaako... Sve se, na posletku, poklopilo.
- Sada je savršeno! -reče, -kako gore - tako dole!
Ubrzo je nastavio da hoda, ali na drveni sto nije zaboravio.

U daljini, nazirala su se teška vrata, nalik na ulaz u staru tvrđavu. Pejzaž je mirisao na crveno, negde je ove noći prolivena krv. Senke vatre i davno zaboravljenih ratnika hukom su se sklanjale pred njim.
Vukovi su zavijali na Merkur.

Astralna projekcija № 0

- Pođi, dete; ispred tebe je kosmos. Iza tebe je kosmos. Kako gore tako dole. Ti moraš izaći.

- Ali, kako ću izaći... van sebe?

- Ne postoji izvan, jer ti si sve.

A jutra više nisu onako zračna i sunčana, ustajala skrama se već nataložila po plavom svodu. Sve je na svom mestu: lavabo, četkica za zube, čak i ovaj krevet u kome (još uvek?) ležim. Odeća prijanja, košulja je izgužvana. Neka.
Lica, lica, lica. Žure betonskim stazama, žure, a koraci su im nemirni. Oni govore; oni jednako govore. Reči su zapomažuće, reči su nemoćne, one ne izlaze iz usta. A i kako bi? Njihova lica se grče, dolaze mi u susret. Gledaju, strašno, gledaju i govore: "pogledaj me!" A onda, kao da osete, kao da im se čitava slika pruži pred očima upalim u ništavilo i jad. Ja vidim, vidim njihove ruke koje drhte. U mislima, u željama koje se ne mogu izreći, oni sakrivaju lica šakama, lica naborana i setna, pa kao da ih tako mogu ispeglati (lude!), prelaze šakama preko kože, pritiskaju noseve, gužvaju obraze još više, još više!
A onda kao vihor, kao nemirni vetar - prođu. Prostor se ustalasa, nemir se uskovitla. Ulazi. Dolaze novi. Lupkaju potpeticama o asfalt, ispravljaju mantile i uređuju kose.
Mravinjak.
Osećam se kao magnet. Kao crna rupa. Ove duše, ovi zraci koji prolaze, makar za nijansu skrenu putanju, svoju pravolinijsku putanju dok me mimoilaze. Ja ih privlačim, a to me samo zgusne, stegne i vezuje. Moram duboko da udahnem...
Papiri, salvete, šoljica za kafu, cigareta-opušak, "dobar dan - dobar dan, izvolite", stomak, log-in, dođi, odi, stepenice, liftovi, bilbordi i kase, ljudi, ljudi, žene, deca, sredovečni muškarci, seks, telefonski poziv, mnogo, previše, prejako!
Napred!
Opet koračam, a beton se krivi pod koracima, muti, kao gaussian blur. Više me ne zaobilaze, prolaze pravo kroz mene. Gledam ispred, a zapravo - gledam svuda.
Ispred je rupa, provalija, veliko ništa i veliko sve. Ako upadnem, gde li ću pasti?
"Tvoj Čuvar je životinja", sećam se reči. Možda me psi zato prate, uvek? Ljudi je sve više i prestaju da obraćaju pažnju. Grizu, udaraju laktovima, ramenima i pesnicama. Šuiraju nogama unaokolo. Ambis. Ništa. Sve. Okrećem glavu ka gore. More lupa o hridi. Ona, anđeo crno-plavih očiju pliva (u)poredo...

Još samo jedan korak...

Mistika principa: xalol, melanholija, progresiv metal

Brod, lenj, ulazi u luku. Pravo je vreme, rekao bi matori mornar, brade kao snegovi neke ledene pustinje (tamo gde su mu usne, blago udubljenje, od duvana žuto - kao da se neko pomokrio u sneg). Pravo vreme, rekao bi i krčmar dok briše grube ruke o kecelju; tamo, u beskonačnosti, velika, svetla zvezda gorućim sjajem oslikava modre talase, tako da liče na vatrene dine i pali mornarske kože. More je kao cvet - pustinjska ruža otvara latice, hridi su trnoviti. Ona je na drugoj strani.

Get your own valid XHTML YouTube embed code

Iza najviše stene, gde galebovi dolaze da oplakuju morske dubine. Kapi krvi, ukusne, divne krvi pucaju joj po koži. Ime joj se ne zna. Ni čini koje izgovara u šapat. Ona je naga, a tamni plašt leži pored nje; prekriven je sa malo peska. Suton je njen, ona otkriva međunožje očima šume koja mrko pada po kamenu koji tuku talasi. Naga i meka, ona je žena. Večito usnula, večito krhka. Kosom čini opijenim duge godine što prođoše i što će doći. Crvena ili crna, nesaznajno oku. Grudi koje doje, grudi koje ljube. Bokovi koji njišu, udobna kao svileni jastuk napunjen vršcima guščijih pera. Dodir, ona iska, dodir, na beloj koži na koju ni bog Sunce ne sme. Crveni dodir u crvenu zoru ili suton. Dodir teške šake i crvene erekcije. Dodir ramena u koja bi se, tiha, strašna, sakrila. Ako nisi taj, putniče, bolje okreni svog čežnjivog dorata, jer, usnama uzeće ti telesinu i usisati slabost. Ostaćeš, putniče, samo prazna koža koju suši vetar. Ako li je, pak, dograbiš tako, učitelj joj budi, mudrače. Učenost čuvaj, pak, pod vlatima brade, pod isposničkim haljinama što pocepaše lutanja po magli. Pored nje dok ležiš, i malaksao i snažan, mač izvuci, iz korica isuči. Ratniče mudri, samo ako umeš da šapućeš vetar.

Na drugoj strani, brod lenjo ulazi u luku. Matori mornar, udomljeni krčmar i more, koje crna, užarena zvezda pretvara u mokru pustinjsku ružu koja se otvara silovito. I osećaj bezvremene utopije, umočene u etar melanholične beskonačnosti.

Smrt Individualca

Uvodna napomena:
Ovaj tekst ne pretenduje da bude originalan (s obzirom da je tema kojom se bavi aktuelna možda više od veka, i na nju su dati brojni odgovori), niti čvrsto stoji iza svih iznetih stavova, analogija i zaključaka koje iznosi, niti strogo određuje/označuje pojmove. S obzirom da je tema kojom se bavi kompleksna, a kao takva često nejasna i višeznačna. Može se reći da je tekst više suma uočavanja, posmatranja, više literarni rad, nego esejističko-filozofsko-sociološki. Njegov cilj je da zainteresuje, da se kroz bavljenje problemom taj problem koliko-toliko aktuelizuje, ali u jednom drugačijem svetlu, sa jednog drugačijeg stanovišta, kroz osvrt na "primordijalnu tradiciju" i druge, alternativne kritike modernog doba, nasuprot stanovišta mejnstrim kritike. Ako sam u tome kao autor uspeo, ovaj tekst je postigao svoju svrhu.

“Ako se danas često ignorišu klase kao bitni činioci društvenih zbivanja, to nije zato što one više ne postoje, već zato što je klasna struktura savremenog društva mnogo kompleksnija, diversifikovanija, i što njena dinamika više ne pruža jasnu osnovu za društveno predvidjanje.”

Iako ni jedna epoha nije bila naklonjena individualizmu, čini se da je ova naša, postmoderna, epoha liberalne demokratije i materijalizma svojim trendom globalizacije, “velikog sela” i jednakosti po svaku cenu (prečesto i na uštrb raznovrsnosti) dobila status “ubice” individualnosti.
Nikada, kao danas, izdvajanje iz sredine, mediokritetizma, nije bilo tako oštro etiketirano, tako omraženo, tako nepoželjno. Što se tiče javno priznatih individualaca, sportista, muzičkih zvezda i sl., lako je uvideti šemu, pravilo, po kome je ovaj i ovakav individualizam preživeo i nastavlja da živi jedino zato što se, ili priklonio opšteprihvaćenim, (marketinški nametnutim) trendovima, ili ima sreću da je per se kompatibilan i uklopljiv u njih. Ovde je reč o individualnosti koja ne zadovoljava ključ konzumerizma. Hoze Ortega i Gaset, govoreći o Intelektualcu, (koga u ovom kontekstu možemo posmatrati kao Individualca, što on suštinski i jeste) kaže:
“Iz raznoraznih razloga, pred nama je već Intelektualac lišen svoje društvene nadmoći, vuče se, ruku pod ruku sa ostalima, usredsređen samo na sebe, kao bilo koji čovek među bilo kojim ljudima.”
Treba dodati, da je do današnjeg dana ovo stanje još više pogoršano, te da danas Individualac ne samo da se vuče ruku pod ruku sa ostalima, on je marginalizovan, odbačen, lišen prava na individualizam.
Direktni uzroci ovog stanja su brojni, iako se, zapravo, koren može tražiti u samrti spiritualizma, koji, iako živ, pred poslednjim izdahom, teško ranjen mačem materijalizma, svoje oaze ima još u retkim preostalim Individualcima i - van granica zapadne civilizacije.
Tako odbačen, današnji Individualac je osuđen da stalno preispituje svoje društveno delovanje, ocenjuje ga, i, neminovno, više ili manje provlači kroz filter konformizma. Od ovoga nije imun ni najveći od Individualaca. Budući da je, kao pripadnik društva neminovni i neotuđivi deo socijalne mreže (jedan od njenih čvorova), koja stalno talasa, uzburkana i nemirna, Individualac, i pored određenog odolevanja, ili biva pomeran u saglasju sa drugim čvorištima socijalne mreže, ili mu oni, pak, ograničavaju kretnju. Ovo stalno opiranje umara Individualca, i njegov duh trpi stalne, bezmalo fizičke napore, trošeći na ovaj način veliki deo svog potencijala.
Koliko će, u moru kolektiviteta, odoleti, zavisi od spremnosti Individualca da, u manjoj ili većoj meri žrtvuje svoj prihvatljivi društveni status, a potom i od snage njegovog duha da na terenu pripremljenom određenom žrtvom neki aspekt individualnosti i materijalizuje.
Koliko je naše doba pogubno, makar i za najmanji izlet u individualnost, govori i činjenica da je kultura i umetnost u višedecenijskom trendu stagnacije, neinovativnosti i prostog prežvakavanja, a ovaj trend nastavlja da traje.
Sa jedne strane, uočava se razvodnjavanje, što se može videti na primeru pravaca popularne muzike, gde se “novi” muzički pravci i podpravci pojavljuju gotovo svakodnevno, dok realne, suštinske različitosti među njima – nema. U tom trenduje i subspecijalizacija i uska usmerenost u polju nauke i tehnike, gde je čak nepoželjno mešanje u druge, iako suštinski srodne, oblasti iste nauke. Ovde treba pomenuti i marketinške tvorevine raznih podvrsta određenih proizvoda, krema, losiona, kozmetičkih ili preparata za domaćinstvo, subspecijalizovanih za naizgled vrlo specifikovane i određene (neretko veštački proizvedene) potrebe.
Sa druge strane, pravih, suštinskih i očiglednih različitosti ili promena nema, kao što je to, recimo, bio slučaj sa ranijim pravcima u umetnosti. Posledično, danas su gotovo istrebljeni multitalentovani pojedinci, stručnjaci u više srodnih ili manje srodnih oblasti. Uočite samo duboke, korenite razlike između romantizma i realizma, između renesanse i baroka...
Današnji svet se vrti u jednobraznosti, koju pokušava da opravda sebi samoj šok-terapijama, pornografskim diskursom koji primenjuje na sve što mu padne šaka, premda jalovo i nepotentno (na šta je ranije ukazivao francuski filozof Žan Bodrijar). U ovakvom, šizofrenom svetu, istinski, autentični Individualac osuđen je da stalno prisustvuje konformističkim ritualima i modusima delovanja, ali sada odevenim u individualističko ruho, koje autentični Individualac lako prepoznaje, kao što dobar krojač začas prepozna krive šavove ili loše skrojeno odelo.
Autentični Individualac suštinski se gnuša ovih pokušaja i reaguje na njih u određenoj meri, sa pozicije izvan prihvaćenog, opšteg diskursa. Ono čime naše doba zavređuje etiketu “ubice” Individualaca, upravo je njegova sposobnost, efikasna i nepogrešiva, da Individualca obradi ne izlazeći iz svog diskursa, čak, bez potrebe da ga prozre, razume ili zarobi, pa onda odbacuje.
Ova, sposobnost postmoderne mašine za mlevenje Individualca, omogućava joj da meso samo ubaci u sebe i izbaci ga na drugom kraju – samleveno, tako da se nikakva struktura, anatomija, pa čak ni tekstura više ne mogu raspoznati.
Nema nikakve sumnje da se radi o ubistvu s predumišljajem. I ranije epohe imale su svoje Neuklopljene, svoje Individualce, koji su bivali izopšteni od strane društva, ili na svoju inicijativu, ali je u tom slučaju povod bio čista, očekivana netrpeljivost. Danas je to direktno neprijateljstvo, jer svaki Individualac u sebi nosi klicu duha, preti da sruši začuđujuće lako stvorenu mašinu liberalne ekonomije, u osnovi totalno materijalističku.
Danas, savršeno funkcionišu oba predviđana mehanizma: Hakslijev “Vrli novi svet” i Orvelova “Osamdeset četvrta” – prvi pruža osećaj udobnosti i privilegovanosti širokim masama, dajući im dovoljnu dozu potrebne, ali zamišljene udobnosti i privilegovanosti, gde je u njihovu proizvodnju, kao deo proizvodnje zabave u najširem smislu uključena ogromna mašinerija, a drugi upražnjava stalno nevidljivo nadgledanje i kontrolu raznim vidovima propagande usmerene na stvaranje jednoličnih članova društva, manje-više jednobraznog mišljenja i obrasca ponašanja, nesvesnih i nesposobnih za bilo kakvu borbu za sopstvena prava, jer njihov nedostatak i ne uviđaju, stalno zaokupljeni “bitnošću svega”, koja se za njih proizvodi njihovim rukama.
Zato, danas srećemo obeshrabrenog, skrhanog Individualca, direktne mete Novog Poretka. On je usamljen, skrhan, izopšten. Neretko i poročan, sklon alkoholizmu, narkomaniji, čak i ako ne autentični alkoholičar i narkoman, on biva zahvaćen vrtlogom kolektivizma, klasifikovan u fioke i zabravljen, a na kraju i konačno onesposobljen – ili potpuno uništen, ili asimilovan u plutajuću masu jednobraznih mediokriteta.
Čak se i moderni teoretičari, filozofi i sociolozi, kritikujući moderni poredak, služe njegovim simbolima, njegovim diskursom. Duhovnost na samrti, jedini je potentni protivnik “materijalističkog (u najširem smislu) vampira”, sposoban da kroz “vraćanje” duha materiji obezglavi i diskredituje njegove štetne tendencije isisavanja životnog, spiritualnog soka. Na Individualcu je da duhovnost reanimira, po svaku cenu, za spas sebe samog – kroz spašavanje sveta.

Filozofsko razmatranje: sopstvo

Parmenid, VI vek p.n.e.: „Jedno te isto je misliti i biti“.

Dekart, XVII vek: „Mislim, dakle jesam.“

Jovan, XXI vek: „Mislim da sam... Jesam li?“

Mathematicas temporis synaesthesia

Dve crne rupe

rotiraju,

jedna oko druge

u egocentričnom sistemu.

Milion je nepoznatih.

Govorimo o diferencijalnom računu

beskonačnosti.

Recipročni kvadrati

prečnika dve crne rupe

koje se privlače,

koje se odbijaju...

U svaku se

svakom strunom

vremenergije

uruši jedna mala vasiona.

Rotiramo

kao momak i devojka

koji se drže za obe ruke

trčeći u krug.

Vezani smo sopstvenim odbijanjem.

Halapljivo gutaš

u sebe

racionalne veličine,

er elemenat ze unija a.

Zastupam:

Lobačevski se odrekao Euklida.

Previše je sanjao, previše.

Pesnik, Lobačevski.

Tuže ga, ruže.

Previše, kažu sanja.

Matematike tu nema,

ni preciznosti,

samo sranja.

,,Pesniče, ne možeš računati

na čvrste teoreme.

Sanjaš, sve vreme!''

A ja kažem gospodo,

(iako se ne sme),

previše ste

pobegli od pesme.

Ko se boji srednjeg veka

zarobljenog u našim sistemima

crnih rupa?

Pa jadnog da Vinčija

vučemo za reNOSansu.

Kako bi Kami

stvorio besmisao

da Lobačevski nije

iskrivio trougao u prostoru?

iskrivio trougao u mislima.

Duae nigrae foramina

uertitur,

circum se

egocentric in ratio.

Million abest.

Erant 'sermo calculus

infinitum.

Reciproca

Duae nigrae diameter foramina

attrahi ad invicem

... quod deductible

Utriusque

omnes professionali

spatiotempus

parva deficit mundus.

Roto

Fascination et puellae ut

utraque manu tenebat

currentem orbis.

Nos nostra ligatum negare.

Hirundo Turbantibus

se

rationalis magnitudine

R elementum Z union A.

I repraesentant:

Dedit Lobachevsky Eucl.

Nimis somnia etiam.

Poeta Lobachevsky.

Impetrantis, rosas.

Ferunt somnia.

Mathematics Est

quis accurate

lutum iustum.

,, pugnis non potes numerare

firma's theorem.

Somnia omni tempore''

Atque inquam, iudices,

(Tametsi non)

Tu quoque

profugus poeticae.

Quis timere Middle Ages

captus in ratio

nigra foramina?

Pauperrimus da Vinci

traho Renaissance.

Ut Camus

nugas fecit

quod non Lobachevsky

Triangulum distorta compellit?

perturbantur animi trianguli.

Metafizičko razmatranje: žena

preuzeto sa www.fineartamerica.com

Blejala koza na proplanku. Malo bleji, malo pase travu i preživa. Sve je u redu, ne oseća  blizinu nekog mesoždera, vuka, lisice, divljeg psa. Došeta do potoka, skoči u vodu, i zapliva, shvativši da je riba.
Pliva ribica, beži od štuke ili nekog soma velikih, proždirućih usta, koja gutaju nagonski. Potok skreće, i ribica iskoristi ubrzanje i centrifugalnu silu, koprcne se i iskoči iz vode, pretvarajući se u slepog miša. Brzo proguta vilinog konjica koji je proletao pored, i okači se naopako na granu, u hladu. Noga mu skliznu sa grane, ubrzo i druga, i slepi miš u padu postade mačka, koja se spretno dočeka na noge i otšunja u dvorište, pa odatle u kuću. Kako je kročila u trpezariju, mačka se ispravi, oblikova se telo: vrat, grudi, noge, zadnjica i kosa. Žena obuče kućnu haljinu i pevajući nastavi

da kuva ručak.