Ogled o kijanju

Zašto nas alergen napada?"
Rat je uveliko trajao. Alergeni su se množili. Na sve strane, groblja mrtvih neutrofila, onih ranjenih i izmenjenih, koje u najvećoj agoniji dočekuju NK-ćelije i brzo svršavaju s njima, i pokojih T i B limfocita, koji su savršeno razumeli situaciju: Tractus Olfactorius je izgubljen.

"Zašto nas alergen napada?"
upodno je zapitkivao Alikabijadis, mastocit. Takvi su mastociti - plavih granula u kojima se kuvaju ko zna kakvi proteini, otrovi, lekovi, hrana, specijalni napitci. O tome se ne govori. Oni plivaju plazmom, međućelijskim prostorima. Odgovaraju, dakako, sistem je hijerarhijski (a kakav bi i inače mogao biti?), ali o njima se govori da su alhemičari, pretvarači, magičari. Svima je, na primer, poznata priča o mastocitu Simatorisu, koji je uništio čitav kompleks alergena egzocitozom samo jedne jedine granule. Onda je, navodno, zamešao takav protein, da se prvi NK-cell koji ga je "namirisao", omađijano okrenuo, došao do njega, napravio neksus vezu sa Simatorisovom citoplazmom i prosto ga - ubio. Tačnije, ubrizgao eliminatorne vezikule. Govori se da je Simatoris to upravo i želeo, da je pronašao, spoznao, razvio sebe do tako neslućenih granica,da bi na kraju, posle tolikih bitaka, shvatio da je citoplazma koja ga odvaja od sveta samo zatvor, i da je pravo mesto njegovim proteinima, kompleksnim fosfolipidima i plejadi drugih jedinjenja koja čine njegovu bit - zapravo napolju, izvan sebe, te da je, shodno takvom saznanju sintetisao neki poseban protein, koji je NK ćeliju naterao da ga ubije. Ili, opet kažem, ubrizga smrtonosne vezikule. Drugi tvrde da je Simatoris još uvek neautolizovan, dakle - živ, i da se povukao u Timus, a zna se šta se sve sakuplja u Timusu. To je društvo Limfocita, o čijim aktivnostima samo može da se nagađa... Simatoris, je, po ovoj priči, zapravo namerno želeo da ga NK-cell otruje, kako bi stavio na test svoje sposobnosti alhemičara, gospodara proteinskih kompleksa, otrova i lekova. Dalje se govori kako je bio blizak prijatelj sa Torkraksom, vođom neksus-mladež ćelija, inteligentnim tipom sa kojim si mogao da razgovaraš o svemu, a koji je vodio nekakvo udruženje kožnih ćelija, koje su pretile da će, ako se ne ispune njihovi zahtevi, maligno alterirati u melanom. Začas bi zvezde iz Hipotalamusa rešile ovu pobunu, da nije poznanstva Torkraksa i Simatorisa, jer je postojala bojazan da iza svih javnih stavova Simatorisovih, da je Torkraks sjajan tip (po čemu je i nastala "odbrana Torkraksova", delo koje se čuva u DNK-teci), krije njihova urota, i da Simatoris podučava Torkraksa mračnim alhemijskim znanjima o Malignoj Alteraciji.
Sve je to bilo poznato Alikabijadisu, koji je, iako je to priznavao samo sebi, gajio izvesne simpatije prema Simatorisu, tačnije, prema njegovom delu.
"Zašto nas alergen napada?", jednostavno i sjajno pitanje. Niko ne ume da odgovori. Evo, granlociti trče mahnito, proždiru, mrve, ali alergena je sve više, obuzimaju ih, pojedeni se hrani onim ko ga je pojeo. Isto je sa limfocitima, dobili su razne pakete anti-alergena, visoko diferentovani i obučeni za ubijanje, ali oko sebe prave takav raspad i pustoš, da ih ne smeš ni pustiti da jednostavno ubijaju, kao što ih, u drugim situacijama, uspešno žrtvuju u napadu virusa.
Ebudonosor, matični B-limfocit bio je zabrinut. On i Alikabijadis zajedno su posmatrali bitku sa sigurne daljine Tonzile Palatine.
"Ovo je", reče Ebudonosor, "poslednji trenutak. Vreme je da odeš tamo i rešiš stvar."
"Ali, kako ne razumeš. Ti si otac B-limfocita, veliki kralj, široka je tvoja kostna srž, kojom vladaš. Mudar si i plemenit. Dosta mi je! Ja, pre svega, želim da razumem!"
"Hm, tako? Nisi prvi koji je to poželeo. A, šta ako ti pokažem nešto o čemu si mogao samo da sanjaš, ali, samo ti, s obzirom da su tvoji snovi lucidniji nego što su snovi drugih?"
"Šta bih inače mogao da uradim? Zastao, osmotrio situaciju, analizirao činjenice i konsultovao intuiciju (ne racionalno već intuitivno), a onda se upustio u analizu tvojih motiva da mi pokažeš nešto 'o čemu sam mogao samo da sanjam' "."Toliko o tvojoj mudrosti, Alikabijadise", reče Ebudonosor, i na ogromni megakariocitni sto ispred sebe, položi jednu pločicu. "Posmatraj dobro!"
Prvo je, preko pločice premazao rastvor hipohlorne kiseline u tankom sloju. zatim, na jednom kraju stavio kap žive, merkurovskog metala, a na drugom natrijumovu so. "Aaaah, evo ga!" Savršeno sferična kap žive, poče da se pokreće. Nije bilo dileme, nešto se dešavalo što je neživu živu učinilo živom. A onda, lako, kao pupoljak, pojavi se na površini kapljice ispupčenje, koje preraste u pravu pravcatu pseudopodu. A onda još jedna, pa još jedna, da bi na kraju kap žive počela da se lagano kreće ka komadiću bazne natrijumove soli, kao svaki drugi fagocit. Kao svaki drugi živi fagocit! Situacija je bila jasna. Bazna so promenila je pH vrednost hipohlorne kiseline, a živa se samo kretala u pravcu manje kiselosti. Divno i strašno, pomisli Alikabijadis. Alergeni su rasli i jačali. On se okrenu da pogleda bojište. Neke od neutrofila koji su se borili je poznavao. Većina je mrtva. Oni su imali porodice, živote, misli, slabosti, želje... Govorili su, zaboga. Ništa. To ne znači ništa. Svi oni, odreda, svi su jednako što i kap žive na pločici.
"Ovde se rastajemo, Ebudonosore. Ili, bolje da kažem, Simatorise? Dragi Učitelju..."
Simatoris se blago nasmeja: "Sada znaš... pa... šta ti je činiti. "

"Jesi li dobro?" zabrinuto je pitao čovek tapšući po leđima ženu koja je kijala u serijama. Ona se konačno pribra i ispravi, sva crvena oko nosa i po obrazima:
"Jesam... Nije trebalo da mirišem cveće. Ja i moja glupa alergija na polen!"