"Pa šta si mislio, Milutine? (izgovara otegnuto). Mhm, da, razumem. Pa, ne znam šta da ti kažem, ja sam više za neku šetnju, zato što mi sve te... "ustanove", deluju... hm: us-ta-nov-lje-no? Pa da, jeste, ugostiteljski objekti jesu ustanove, ali hvala ti što si se ipak javio. Kako? Ne, zašto bi mi bilo neprijatno, Milutine, samo si me poljubio, a kada si rešio da mi zavučeš ruku ispod suknje - jednostavno nisam pristala :) Nema potrebe da mi se izvinjavaš, nisi učinio ništa pogrešno. Zašto sam onda odbila tvoj gest, okrenula se i nisam pričala sa tobom u nastavku večeri? Možda mi se svidelo, Milutine, nisi razmišljao o tome? :) Da, tvoji prsti su baš, kako bih se izrazila,
muški, to bi prijalo i nekoj boljoj devojci nego što sam ja, Šta kažeš? Teško da postoji bolja od mene? Ah, hvala ti, pretpostavljam, ali mislim da možeš ti to i bolje... Recimo: "tvoja kosa miriše na Tibet i kašmir". Da, kašmir je ona mekana tkanina, pravi se tako što se uprede kosa posebne vrste koze sa Tibeta. Ne znam ni sama, Milutine, kako koza ima kosu, a ne mogu ni da se skoncentrišem sada na te stvari, dok razgovaramo. Glas ti je spokojan, mogla bih od njega da pravim grudve i grudvam se sa Joan, to je jedna devojka sa kojom delim životni prostor, ali tu ne mislim na kuću u onom smislu zidane građevine, više, kako bih rekla, onaj prostor koji si imao nameru da... istražiš. Mhm, baš o tome pričam :) Malo je, inače uspavana, Joan, ali kada bi se sad probudila (moraš da budeš
tiši, Milutine... ne da šapućeš, pobogu :) ), kada bi se probudila sada, ne znam šta bi se desilo sa tobom, možda bi već bio na putu ka meni, recimo... Ah, zar je bitno gde živim, živim blizu tebe, u to možeš da budeš siguran. Nisi ni morao da pitaš za ime, eto, zovi me kako god poželiš... Keti, kažeš? He, nekako je i simpatično i pored tog prizvuka... Pa, kao da sam neka... prodavačica ljubavi ;) To se tako zove, je l' da? Šta kažeš? Haha, bezobrazan si... Ali, tebi sigurno ne bih ništa
prodavala... Nee, nikako. Misliš da bi imao čime da platiš? Ja? Ja bih tražila rame, živo i spokojno. Poneki dodir onako kako bi samo neko kao ti, Milutine, umeo. Ma, ja sam sigurna u to, znaš da sam izašla iz Pavićevog romana, čitao si Pavića, Milutine? Kako "zašto te zovem po imenu tako često"? Zato što je kao neka melodija, skoro da čujem stihove, znaš: "a kao Sunce prži"...
Ne želiš to, Milutine, ne želiš
tako da budiš Joan, osećam da je otvorila jedno oko, počela sam da se tresem od toga. Ona bi te ugrizla, ali to bi bilo još i fino, u odnosu na njen pogled. Pogledom bi te hipnotisala, Joan, gledala bi te kao neka divlja mačka, a ti ne bi znao kada je spremna na skok. Time bi se ona i hranila, mirisom testosterona koji bi ti se lučio iz svake pore i ćelije, mada ja u te ćelije, moram da ti priznam, baš i ne verujem... A da ne pominjem što bi tvoja muška pluća eksplodirala, Milutine, od stalnog udisanja, iznova i iznova. Ne bi se nadisao, dragi, mirisa čiste žene koja se podaje. Da? Jao, oprosti, moram da idem... Čućemo se, Milutine, čućemo se... Naravno da ne obećavam, dragi, obećavaju samo dečaci... Ja sam, ipak, samo devojka ;)"
Pošto je spustila slušalicu, Joan je ustala iz kreveta, blago se istegla, tipično ženski, i laganim koracima došetala do terase. Onda je raširila ruke, a u očima su joj zablistale žeravice, iz čela izbila kugla beličasto-plave svetlosti, a onda je ta kugla rasla, rasla, dok nije obuhvatila čitavo njeno telo. Svetla i moćna, gledala je negde u daljinu, pogledom žene, majke i ljubavnice.
Oni su samo doplivavali, lebdeći kroz vazduh, duhovi ratnika, filosofa, profesora i šofera, dok je, konačno, nisu okružili. Duhovi muškaraca. U krugu oko nje.
"Eto i tebe, Milutine", reče Joan i blago se nasmeja.
Mlad Mesec se samo skotrlja i pade joj pod noge, blago se uplevši u nabore njene haljine.
Нема коментара:
Постави коментар