Joca, najdepresivniji atom u kosmosu

O Joci bih mogao da kažem da je to najdepresivniji atom koga sam upoznao, a to ima veze sa činjenicom da je imao preveliki maseni broj. Bio je, dakle, vrlo masen, ako to uopšte može da se kaže
za atom.

Vremenom je postao nepoverljiv i NEREAKTIVAN, i to toliko da više nije moglo da se promeni, a boga mi, ni da se podnese. Takav je bio atom Joca, sa svim mračnim psihopatologijama koje mogu da  zadese nekoga. Ili, nešto.

Onda je jednog dana sreo tog Leukipa i pošto ovaj nije mogao da ga vidi iz jasnih razloga (niti je imao tehničkih mogućnosti niti je bio siguran da atomi uopšte postoje), proizilazi jasan zaključak da je sretanje bilo na nivou kontemplacije, tj. da su KONTEMPLIRALI ili SOZERCALI, kako se kaže, u visokomisaonim metafizičkim prostorima.


Leukip: Ti si suština, ti si graditelj sveta.

Joca: Ali, čekaj, kako sam ja graditelj sveta, ja ne ulazim ni u kakve reakcije, ja sam inertni plemeniti
element, pobogu, sa ogromnim masenim brojem!

Leukip: Ništa se ne događa bez razloga, nego sve s razlogom i po nuždi.

Onda se u toj, metafizičkoj potki, oko koje se gradila njihova
konetmplacija, otelotvorio Demokrit. Može se reći da su se pronašli, svi zajedno, na istim talasima.

Demokrit: Premda osećamo toplo i hladno, toplo i hladno zapravo ne postoje u smislu nezavisne
egzistencije: to su jednostavno osećaji koje u nama bude različiti rasporedi atoma u praznini koji čine
objekat koji percipiramo kao "hladan" ili "topao".

Joca: Šta to pričate, ne razumem. Ja sam našao Leukipa i...

Leukip: A do kretanja atoma dolazi "po nuždi": atomi se spajaju i rastavljaju u skladu s njihovom
vlastitom "prirodom".

Joca: Hej, 'ajte vas dvojica nastavite da se družite, pošto vidim da ste se skapirali super. Mislim, ono...

I ostavi Leukipa i Demokrita ušuškane u potki kontemplacije.


To je tako trajalo oko tri milenijuma i nereaktivni Joca postao je baš ogorčen i ćudljiv (a kako i ne bi!?) Onda je, posle godina mraka i fobične ispraznosti, sreo tog Maksa Planka, u nekim lucidnim prostorima egzaktnog mišljenja, a u tom psihodeličnom svetu teško je bilo voditi bilo kakve smislene razgovore.
Zato je Joca, percipirajući misaona mnjenja ove intelektualne veličine, shvatio da Haos nije  nasumičnost, već izuzetno kompleksna kauzalnost. Dakle, Joca je shvatio da je njegova sudbinaneodređenost, što bi se moglo prevesti ovako: osim što je nereaktivan, a pritom i depresivan, Joca ne zna kuda i čemu ide, ne zna svrhu ni smisao.
Morate shvatiti još jednu stvar: tu su odjednom počeli da se pojavljuju razni drugi likovi, neki Nils Bor, Hajzenberg, Dirak, Šredinger, pa jedan buljavi Ajnštajn...
E, taj Ajnštajn je imao ženu... Uh, kakva žena beše Mileva!

Joca je, previrući po sozercanjima ovih intelektualnih gromada počeo da nazire neke, za njega
ohrabrujuće intencije, prvo, ovi su bili sigurni da Joca postoji (možete misliti kakav je to značaj imalo
za jadnog, depresivnog Jocu, posle Leukipovih i Demokritovih razvodnjavanja i milenijuma mraka!),
a jednako su pokušavali da proniknu u suštinu njegovog (sada već ozvaničenog) postojanja. Naravno,
nije se tu radilo konkretno o Joci, Joca je bio samo jedan od, skoro beskonačnog broja atoma što čine
vaseljenski poredak, ali je Joca tu nalazio svoje mesto, i nekako znao, u dubini svog masenog jezgra,
da će negde između ovih zaključaka konačno pronaći svoju suštinu, suštinu svoje nereaktivnosti! Da će, konačno, iz nje izvesti smisao, i da će se sve složiti, sve postati jasno i očigledno!

Sve što se desilo bilo je razočaravajuće:
Joca je, jednog predratnog dana, jednostavno zalutao u meditativne razgovore dvojice prijatelja, Albera i Žan-Pola. Posle toga, sve je bilo drugačije, ništa nije bilo isto! Joca više nije bio zbunjen, Joca je konačno sve shvatio. Samo – više nije bilo bitno.

Kako se desilo da baš Joca bude uvučen u bojevu glavu jedne atomske bombe spremne za poletanje daleko na istok, može se pripisati ironiji sudbine, skoro da su ga Klota, Lahesa i Atropa spustile tu.
Cepanje njegovog masovnog jezgra desilo se planirano, ali Joca ga je u svom svom novorođenom
besmislu pospešio svesno, (šta je svest, pitao se u poslednjim trenutcima), i ta se nuklearna reakcija
toliko otela kontroli, da je zahvatila zemlju, sunčev sistem, progutala sve crne rupe, na kraju i kosmos, i deset milijardi teških godina nestalo je u bljesku, da bi se, kao veliki pulsar, isto tako silovito i munjevito ta vasiona urušila u singularitet, beskonačne mase, čijoj čudovišnoj gravitaciji ništa više nije moglo da pobegne! Čak ni bogovi.

Da je ostao neko ko bi o tome mogao da priča, posvedočio bi:

"Ništa se ne događa bez razloga, nego sve s razlogom i po nuždi."

To bi bila smrt smisla.

Ko je očekivao redovno objavljivanje?

Depra

Crna cigla se razliva
i odlazi u more,
jasno vidim:
goli stanovi
i srećne porodice.
Satovi otkucavaju svaki sat
a svetlo se upinje iz petnih žila
da baci senku na zid gde smo se potpisivali.

Kosmos je presa za reciklažu
sa 3D tapetama.
Propuštam automobile na pešačkom
i svima ustajem u autobusu,
vole me šalteri
posebno oni na kojima se podižu pisma.

Zvono je mrtvo
još od onda kada smo uglavili paripić.
Umire se i o praznicima,
radnim danima:
srećna nova godina,
moje saučešće!

Kapci su providni,
svejedno,
zatvaram oči jer sam tako navikao.

Voleo bih da me zagrli mama
ili ti,
ne bih li se možda prisetio
nečijih ruku.

Metafizičko razmatranje: žena

preuzeto sa www.fineartamerica.com

Blejala koza na proplanku. Malo bleji, malo pase travu i preživa. Sve je u redu, ne oseća  blizinu nekog mesoždera, vuka, lisice, divljeg psa. Došeta do potoka, skoči u vodu, i zapliva, shvativši da je riba.
Pliva ribica, beži od štuke ili nekog soma velikih, proždirućih usta, koja gutaju nagonski. Potok skreće, i ribica iskoristi ubrzanje i centrifugalnu silu, koprcne se i iskoči iz vode, pretvarajući se u slepog miša. Brzo proguta vilinog konjica koji je proletao pored, i okači se naopako na granu, u hladu. Noga mu skliznu sa grane, ubrzo i druga, i slepi miš u padu postade mačka, koja se spretno dočeka na noge i otšunja u dvorište, pa odatle u kuću. Kako je kročila u trpezariju, mačka se ispravi, oblikova se telo: vrat, grudi, noge, zadnjica i kosa. Žena obuče kućnu haljinu i pevajući nastavi

da kuva ručak.

Savršena senzor-pokretna vrata

Vrata čekaonice sa šalterima Firme za Telekomunikacije u samom centru grada, imaju tu osobinu da se otvaraju na pokret, što je regulisano senzorima. Teška, staklena vrata. Očekuju svaki prilazak, makar i slučajnog prolaznika koji je ušao u radno polje senzora, da bi se, robotskim, sporim pokretima opušteno pokrenula, ujednačeno i tačno, ostavljajući dovoljno vremena stranki da uđe, makar se radilo i o slabije pokretnim osobama. Kako se mislilo na sve, isti takvi senzori postavljeni su i sa unutrašnje strane, čime je krug zatvoren.

Gde vodi apatija: nema poznatog leka

Preuzeto sa sajta www.geographyalltheway.com

Povrh jedanaeste dimenzije, Osnovno Počelo, nerado nazivano Bogom, sedevši na strunama nezamislivog mora, gledaše, ili, prožimaše superčulom sve moguće beskonačnosti, sprovodivši svoje nezamislive zakone.
Ono ne voli, niti mrzi; Ono jeste.

Biofizičko razmatranje: političari

Rajko iz Malamutinaca kod Mutne Vode vodi predizborni miting KBTK-a (Kradi Boli Te Kurac).
Rajko je sitna duša, i dok stoji za govornicom ne pomišlja da makar pokuša da izduva glavudžu, nabreklu od zlodušnog prežvakavanja.
Glasno govori, melodično, skoro pevajući.

,,I dok ovaj narod pati, neki na položajima se bogate!!! (Masa: tako je! Rajko! Rajko! Rajko!)

Bunar

Dan kada je Joe prestao da brine o svemu, bio je dan kada je Joe umro.

Bio je to divljenja vredan prizor, dve sredovečne žene, preko puta Forth caffea, maslinasto obojeni balkoni i deca musava od sladoleda i šećerne vune. Moj prijatelj, preko puta mene, srkao je espresso i lagao. Ako biste mu samo pogledali ruke, sve bi vam odmah bilo jasno. Foks terijer, koga sam nedavno kupio, sedeo je pored mene začuđujuće mirno. Žalio sam tog psa. Uvek je morao da čeka na mene da ga nahranim. Morao sam da slušam šta Bill (moj prijatelj preko puta) govori. Moja majka je tako želela. Uvek mi je govorila, ,,biće nešto od Bila, majka najbolje zna". Možda je majka i znala najbolje. Majku, kažu, valja slušati.

Život je slavlje

Jedan je čovek, (veseljak, kako bih ga najbolje opisao), podigao čašu uvis, nazdravljajući životu. Sedeo je u svojoj omiljenoj kafani, blaženo pripit, u društvu Veseljaka A. i Veseljaka B. 

Ovo je moja molitva

U susret Brejkersima večeras...

Susret 2

Imao sam druga koji... 

Imao sam druga.

Zajedničko nam je bilo to što smo bili zaljubljeni u istu devojku. Koja je, u stvari, bila zaljubljena u trećeg, dakle, ni u jednog od nas dvojice. 

Imali smo iste ocene u školi i par istih bermuda, koje smo se trudili da ne nosimo u isto vreme.

Nikada sebi nije priznao šta misli o meni. 

Danas, kada se sretnemo, razvuče ogroman, srdačan osmeh.

Bili smo najbolji drugovi.

One of these days...

Na današnji dan je rođen Sartr. Mora da zato ceo dan osećam mučninu.

Producentska kuća Kolumbija Rekords proizvela je prvu uspešnu longplej ploču od vinil plastike.
Mnogo se toga dogodilo na današnji dan. U stvari, mnogo toga, događalo se svakog dana. 

Ja to ne mogu da podnesem.

Crne misli, prizivaju nove crne misli. A onda, obično noću, u neko kasno doba, prazan krug iz stomaka, jednostavno se rastopi, ode.

Na današnji dan sam mislio o ljudima koji mi (već) nedostaju, o divnim, dalekim bližnjima, spremao ispit i slušao džez. 

P.S. Ovo je još jedan od onih dana kada mi nerazumno nedostaješ.

Hey, John!

Nedavno sam na Bundolu, a to je sajt gde, uglavnom, objavljujem svoje (filozofske?) tekstove, dobio Lestatov komentar, u kome je, u službi deskripcije sasvim druge stvari, izrekao kovanicu (parafraziram): ,,nije baš Coltrane-ov jazz''.
Ne znam šta bi KP rekao na ovo:
Dakle,

svi mi, ,,samoproklamovani'' bitnici smo pretplaćeni na džez.

Bezobrazna rečenica, prilično netačna i površna.
But, here comes Johnny...

Neću više nikad

Stavila je ruku pod mlaz, nagnuta nad provalijom lavaboa. Jednom kapi sa nosa ili usne zacrvenela je svoj iskrivljeni lik u odsjaju na prohromskoj slavini. Drhtavo je spustila džins donji veš majicu ,,I ♥ NY'' zatvorivši kofer sa dva rajsferšlusa. Na ulici... večito prolaze automobili. Neonska svetla kao sa reklama za noćni bar. Pesak tik uz asfalt na putu bez pločnika rska pod patikama.