Joca, najdepresivniji atom u kosmosu

O Joci bih mogao da kažem da je to najdepresivniji atom koga sam upoznao, a to ima veze sa činjenicom da je imao preveliki maseni broj. Bio je, dakle, vrlo masen, ako to uopšte može da se kaže
za atom.

Vremenom je postao nepoverljiv i NEREAKTIVAN, i to toliko da više nije moglo da se promeni, a boga mi, ni da se podnese. Takav je bio atom Joca, sa svim mračnim psihopatologijama koje mogu da  zadese nekoga. Ili, nešto.

Onda je jednog dana sreo tog Leukipa i pošto ovaj nije mogao da ga vidi iz jasnih razloga (niti je imao tehničkih mogućnosti niti je bio siguran da atomi uopšte postoje), proizilazi jasan zaključak da je sretanje bilo na nivou kontemplacije, tj. da su KONTEMPLIRALI ili SOZERCALI, kako se kaže, u visokomisaonim metafizičkim prostorima.


Leukip: Ti si suština, ti si graditelj sveta.

Joca: Ali, čekaj, kako sam ja graditelj sveta, ja ne ulazim ni u kakve reakcije, ja sam inertni plemeniti
element, pobogu, sa ogromnim masenim brojem!

Leukip: Ništa se ne događa bez razloga, nego sve s razlogom i po nuždi.

Onda se u toj, metafizičkoj potki, oko koje se gradila njihova
konetmplacija, otelotvorio Demokrit. Može se reći da su se pronašli, svi zajedno, na istim talasima.

Demokrit: Premda osećamo toplo i hladno, toplo i hladno zapravo ne postoje u smislu nezavisne
egzistencije: to su jednostavno osećaji koje u nama bude različiti rasporedi atoma u praznini koji čine
objekat koji percipiramo kao "hladan" ili "topao".

Joca: Šta to pričate, ne razumem. Ja sam našao Leukipa i...

Leukip: A do kretanja atoma dolazi "po nuždi": atomi se spajaju i rastavljaju u skladu s njihovom
vlastitom "prirodom".

Joca: Hej, 'ajte vas dvojica nastavite da se družite, pošto vidim da ste se skapirali super. Mislim, ono...

I ostavi Leukipa i Demokrita ušuškane u potki kontemplacije.


To je tako trajalo oko tri milenijuma i nereaktivni Joca postao je baš ogorčen i ćudljiv (a kako i ne bi!?) Onda je, posle godina mraka i fobične ispraznosti, sreo tog Maksa Planka, u nekim lucidnim prostorima egzaktnog mišljenja, a u tom psihodeličnom svetu teško je bilo voditi bilo kakve smislene razgovore.
Zato je Joca, percipirajući misaona mnjenja ove intelektualne veličine, shvatio da Haos nije  nasumičnost, već izuzetno kompleksna kauzalnost. Dakle, Joca je shvatio da je njegova sudbinaneodređenost, što bi se moglo prevesti ovako: osim što je nereaktivan, a pritom i depresivan, Joca ne zna kuda i čemu ide, ne zna svrhu ni smisao.
Morate shvatiti još jednu stvar: tu su odjednom počeli da se pojavljuju razni drugi likovi, neki Nils Bor, Hajzenberg, Dirak, Šredinger, pa jedan buljavi Ajnštajn...
E, taj Ajnštajn je imao ženu... Uh, kakva žena beše Mileva!

Joca je, previrući po sozercanjima ovih intelektualnih gromada počeo da nazire neke, za njega
ohrabrujuće intencije, prvo, ovi su bili sigurni da Joca postoji (možete misliti kakav je to značaj imalo
za jadnog, depresivnog Jocu, posle Leukipovih i Demokritovih razvodnjavanja i milenijuma mraka!),
a jednako su pokušavali da proniknu u suštinu njegovog (sada već ozvaničenog) postojanja. Naravno,
nije se tu radilo konkretno o Joci, Joca je bio samo jedan od, skoro beskonačnog broja atoma što čine
vaseljenski poredak, ali je Joca tu nalazio svoje mesto, i nekako znao, u dubini svog masenog jezgra,
da će negde između ovih zaključaka konačno pronaći svoju suštinu, suštinu svoje nereaktivnosti! Da će, konačno, iz nje izvesti smisao, i da će se sve složiti, sve postati jasno i očigledno!

Sve što se desilo bilo je razočaravajuće:
Joca je, jednog predratnog dana, jednostavno zalutao u meditativne razgovore dvojice prijatelja, Albera i Žan-Pola. Posle toga, sve je bilo drugačije, ništa nije bilo isto! Joca više nije bio zbunjen, Joca je konačno sve shvatio. Samo – više nije bilo bitno.

Kako se desilo da baš Joca bude uvučen u bojevu glavu jedne atomske bombe spremne za poletanje daleko na istok, može se pripisati ironiji sudbine, skoro da su ga Klota, Lahesa i Atropa spustile tu.
Cepanje njegovog masovnog jezgra desilo se planirano, ali Joca ga je u svom svom novorođenom
besmislu pospešio svesno, (šta je svest, pitao se u poslednjim trenutcima), i ta se nuklearna reakcija
toliko otela kontroli, da je zahvatila zemlju, sunčev sistem, progutala sve crne rupe, na kraju i kosmos, i deset milijardi teških godina nestalo je u bljesku, da bi se, kao veliki pulsar, isto tako silovito i munjevito ta vasiona urušila u singularitet, beskonačne mase, čijoj čudovišnoj gravitaciji ništa više nije moglo da pobegne! Čak ni bogovi.

Da je ostao neko ko bi o tome mogao da priča, posvedočio bi:

"Ništa se ne događa bez razloga, nego sve s razlogom i po nuždi."

To bi bila smrt smisla.