Balada o Semjonu Semjonoviču

Semjon Semjonovič video je boga. To se desilo jednog jutra kada je ozbiljno razmišljao nad činjenicom da više nije mamuran, iako je prethodne noći suviše popio. Pitao sam ga, između ostalog i, kako je moguće tako piti, tačnije, piti preko granice u kojoj te piće obori s nogu. "To je spartanska veština i disciplina", govorio je i više nisam bio siguran da li poetizuje stvar (što je često imao običaj da čini), i zamišljao te, odabrane spartanske dečake osuđene na stalno pomeranje sopstvenih granica, jasne, bezmalo viteške motivacije i trezvenosti, ili je (možda verovatnije) zaista bio u pravu, i veština pića (pijenja) u svojoj suštini nosi veštinoliku osobenost, koju drugi, "-ini",odbacuju sa savršenošću nezainteresovanog, površnog nepoverenja. Možda bi to razumeo neki drugačiji soj, kakav su pesnici, na primer?! Kunem se, ova digresija nije za cilj imala pronalaženje definicije pojma "boem". Semjon je, dakle, razmišljao i - video Boga. Čini se, sasvim slučajno. Nikada mi on to nije rekao, ali video sam u njegovom pogledu Načitanka sa ulice, njegovim rukama koje lete na sve strane - to čudesno, skoro strahopoštujuće uzmicanje (a u isto vreme) i profetsko-nadahnjujuće uzlitanje pred Onostranim, pred Mističkim, ontološkim, kosmogonijskim božanstvom. Na sam pomen a-teističkog, njegovo lice, njegovo telo i aura bi se alarmirali, pobudili, kao da je potrebno braniti, kao da je potrebno odmah stati u vatru i ne izgoreti, potonuti u dubinu okeana i izaći suv! Znam da je Semjon Semjonovič jednog jutra video boga, jer - i dalje nije imao pojma kako bi bog mogao da izgleda - a što je još bitnije, taj svekoliki gospodin mu je rekao neke stvari koje Semjon baš i nije želeo da čuje. Sve to je, ipak, iako preintenzivno, bilo jedno vrlo prijatno iskustvo, i ponekad, na neuhvatljivi treptaj vidim u njegovom tubitku odraz čistog nadahnuća, otelotvorenje platonovske ideje. Ponekad, na neuhvatljivi treptaj, vidim odraz boga u svom prijatelju Semjonu Semjonoviču.