Ko je očekivao redovno objavljivanje?

Depra

Crna cigla se razliva
i odlazi u more,
jasno vidim:
goli stanovi
i srećne porodice.
Satovi otkucavaju svaki sat
a svetlo se upinje iz petnih žila
da baci senku na zid gde smo se potpisivali.

Kosmos je presa za reciklažu
sa 3D tapetama.
Propuštam automobile na pešačkom
i svima ustajem u autobusu,
vole me šalteri
posebno oni na kojima se podižu pisma.

Zvono je mrtvo
još od onda kada smo uglavili paripić.
Umire se i o praznicima,
radnim danima:
srećna nova godina,
moje saučešće!

Kapci su providni,
svejedno,
zatvaram oči jer sam tako navikao.

Voleo bih da me zagrli mama
ili ti,
ne bih li se možda prisetio
nečijih ruku.

Poezija u pravom zatvoru

Pravi osećaj, gde, u stvari idemo, dobili smo ispred kapije kazneno - popravnog zavoda, pored koje prolazi put (vidi mapu u najavi o kp domu), kojim sam, inače, ja, prošao hiljadu puta. Onda oduzimanje ličnih isprava i telefona po ulasku u zatvorski krug, koji  je druga država. Možda samo zbog toga što smo tako očekivali, ne znam. Pokazali su nam salu gde ćemo nastupiti.
Muk.
Primio nas je diretkor, u velikoj, ogromnoj direktorskoj sali. Šef obezbeđenja zatvora. Dobili smo piće. Zapitkivali smo gluposti, kakvi su zatvorenici, ima li ubica...
Bilo je ubica. Bilo je i ,,samo" prestupnika. Sigurno, nevinih. I nevinih. Mi smo uradili ono zbog čega smo došli. Recitovali, glumili, svirali. Zasmejali ih. Lice u lice, bez rešetaka da nas dele.

Obično književno veče, na kome, vrlo lako, može publika biti neko od vas, drugačije je. Polovina ne sluša. Ostali se vrte. Čekaju poziv, misle o sinoćnjem seksu, o računima za struju.
Ljudi lišeni slobode, pred kojima smo nastupali, došli su u tu salu dobrovoljno, sa jednim razlogom: da čuju isključivo nas. Oni su to zahtevali i crpli, posvećeno, željno i gladno, zahvalno i radosno.
Mi smo, sa svoje strane, davali. Od njih sedamdesetak, bilo je blagih lica, ne baš bistrih, smešnih, žalosnih, ali i pravih, okorelih. Zlih. Mada, sasvim malo. Tražili su da im damo primerke potpisanih pesama.
Baš ja sam ih ispratio. Pesmom Džonija Keša. Dok sam počinjao pesmu, stražari su označili kraj. Prećutno su ustajali, deset po deset, polako, pozivajući me da ne prestajem, da ne prekidam pesmu, aplaudirajući u ritmu, i odlazeći.

Senad (ime slično pravom) koji je u toku programa, na naš poziv izašao iz klupe da pročia svoju pesmu, (posle drugog zatvorenika, dekice od 78 godina), ovako je rekao:
,,Ovo je pesma o mojoj ženi... Koju sam, naravno, ubio..."

Sveti bes, neki su plakali naglas, neki iznutra.
Svi ćemo se sećati. Uvek.

Poezija i bluz, niški KP dom

Meursault

U ponedeljak će niški književni klub ,,Tekstura" nastupiti u KP domu.
U ponedeljak će niški KP-domci slušati poeziju,
tremu
i bluz.

Od nevino osuđenih, do okorelih robijaša, njih sedamdesetak.
I nas osmoro.

Rekoh sebi, na kraju, Meursault, ako bi neko nekada
Tražio niškog Džonija Keša,
Nametnuo bi se kao prvi izbor. 

Ovo je moja molitva

U susret Brejkersima večeras...

Kako sam sreo Bodlera

Pomislih - sa mnom je gotovo. Posebno kada sam, u masi koja ide ka meni, uočio jednog starog prijatelja. Njegova grupa je levo. Marširali su sporo, teško, jedva podnošljivo, svi do jednog, obučeni u neke uniforme na kojima je, čini mi se, pisalo ,,I ovce su ljudi''. Tu i tamo, po neko iz kolone, nosio je pod pazuhom ovcu. Jadne životinje su očigledno bile prestravljene. Par puta pozvah prijatelja po imenu. Možda se i pretvarao, mada je delovao kao da me zaista ne čuje. Pokušah da objasnim da ja nisam ni pomišljao da ugrožavam prava ovaca. Jednako su vikali: ,,eno ga! drž' ga!''. 

Desno od mene, druga grupa, koja nije bila tako disciplinovana i očigledna. Međutim, u svom onom strahu, meni se činilo da vidim kako me nekolicina njih doziva, nudeći mi razrešenje nesporazuma sa ovima levo. Trudio sam da potvrdim to, gledao pojedinačno sve za koje mi se učinilo da me dozivaju, sugerisao im pogledom i pokretima glave da ponove pitanje. Kako sam krenuo ka njima i, sve više im se približavao, uplašeni, možda i zgroženi mojim potencijalnim konfliktom sa ,,levacima'', oni su se razišli. Naposletku, jasno je, da to i nije nikakva organizovana grupa... To su bili samo ljudi

koji su gledali svoja posla.

Taman da me sustigne nerazumna banda, rulja bez vođe, ispred mene se, niotkuda - stvori Bodler. Dalje ionako ništa nije bitno.

Blogsikon

Jedan čovek čita novine samo letimice. Otvori prvu stranu, pročita naslove i - dok si rek'o piksla - već je na strani sporta. Onda ih odloži, i zapali cigaretu.
Jednom smo zajedno popili kafu.
Jedan drugi poznanik, pričao mi je u kafani, kako ne može podneti političku situaciju u svetu. Dok smo pili i jeli, više puta je psovao majku ,,onima gore'', govorivši kako ćemo svi skapati kao psi. Posle podosta pića, zagrlio me je, počeo da peva i baca novac muzici.
Treća osoba mi je nekadašnji prijatelj. Za sebe voli da kaže da je večito nasmejan, da voli život i svet. Često me pita imam li neku poznanicu kojoj bi se dopao. Nikada nisam mogao da se dosetim makar jedne, kao asocijaciju na njegovo pitanje.

E, sa njima sam se sreo pre par dana na rođendanskoj proslavi dalje rođake. Doduše, tamo nisam dugo ostao. Imao sam problem sa stomakom. Iako se posle čaše tamnog piva stanje malo popravilo - odlučio sam

da odem kući.

Pleme

Promolio sam nos kroz vrata. Zapitah se, da li bi mi bilo tako vruće u plemenskoj zajednici.
Možda to ima veze sa bojom kože.
I crncima je vruće.
Klima uređaj me je dotukao. U sebi sadrži plastiku, neke hemikalije za hlađenje i metalnu građu, kao i hiljade godina pažljivog i sistematičnog prikupljanja znanja.

Na kraju, zaključak je jasan:

Posle svega, potpuno mi je nejasno da li napredak društva ima smisao. 

Susret 2

Imao sam druga koji... 

Imao sam druga.

Zajedničko nam je bilo to što smo bili zaljubljeni u istu devojku. Koja je, u stvari, bila zaljubljena u trećeg, dakle, ni u jednog od nas dvojice. 

Imali smo iste ocene u školi i par istih bermuda, koje smo se trudili da ne nosimo u isto vreme.

Nikada sebi nije priznao šta misli o meni. 

Danas, kada se sretnemo, razvuče ogroman, srdačan osmeh.

Bili smo najbolji drugovi.

One of these days...

Na današnji dan je rođen Sartr. Mora da zato ceo dan osećam mučninu.

Producentska kuća Kolumbija Rekords proizvela je prvu uspešnu longplej ploču od vinil plastike.
Mnogo se toga dogodilo na današnji dan. U stvari, mnogo toga, događalo se svakog dana. 

Ja to ne mogu da podnesem.

Crne misli, prizivaju nove crne misli. A onda, obično noću, u neko kasno doba, prazan krug iz stomaka, jednostavno se rastopi, ode.

Na današnji dan sam mislio o ljudima koji mi (već) nedostaju, o divnim, dalekim bližnjima, spremao ispit i slušao džez. 

P.S. Ovo je još jedan od onih dana kada mi nerazumno nedostaješ.

Gotovo je, stari!

Razmišljam nešto - šta su ti oči! Oduvek sam mislio da je ono na sredini samo jedan crni krug, taman i beživotan. Možda me ove misli i jure zbog današnjeg polaganja oftamologije, (položio!), no, slušaj me: ima tu mnogo više

od puke crnine.

A oko crne tačke, neka kolor masa, neki svod, pa mu se ne možeš, prosto, nagledati.
Ima tu nešto više, zašto bi se
inače
zvalo zenica?

Hey, John!

Nedavno sam na Bundolu, a to je sajt gde, uglavnom, objavljujem svoje (filozofske?) tekstove, dobio Lestatov komentar, u kome je, u službi deskripcije sasvim druge stvari, izrekao kovanicu (parafraziram): ,,nije baš Coltrane-ov jazz''.
Ne znam šta bi KP rekao na ovo:
Dakle,

svi mi, ,,samoproklamovani'' bitnici smo pretplaćeni na džez.

Bezobrazna rečenica, prilično netačna i površna.
But, here comes Johnny...

Neću više nikad

Stavila je ruku pod mlaz, nagnuta nad provalijom lavaboa. Jednom kapi sa nosa ili usne zacrvenela je svoj iskrivljeni lik u odsjaju na prohromskoj slavini. Drhtavo je spustila džins donji veš majicu ,,I ♥ NY'' zatvorivši kofer sa dva rajsferšlusa. Na ulici... večito prolaze automobili. Neonska svetla kao sa reklama za noćni bar. Pesak tik uz asfalt na putu bez pločnika rska pod patikama.

29. Stamenković

Svakog dana 
kad krenem na posao
sretnem komšiju
koji šeta psa.

Otpozdravimo kratko.

Uvek
poželim
da mu zviznem šamar.

Ker to primeti
i tmulo reži na mene.
Komša mu stegne povodac,
meni se ruka steže u pesnicu.

Danas ću mu opet lupati u cevi.
Njegova žena može da pomisli
da mi ponovo treba
kašičica šećera.
Kakva ružna,
dosadna ženetina!

Ne volim ljude
čije usne
liče na vaginu.

Ime naučnika Volte? Džontra

Retko se zapitam ono, pomalo filozofsko, akademsko pitanje: ,,šta se, boga ti, desilo na današnji dan...?''. Valjda, akademičnost (ili, kako god da je pridev) dođe s godinama, mada, ni godina nemam puno, da bi sa njima ,,došlo''. 

Uglavnom, izguglavši 18. februar, nametne mi se svemoguća Wikipedia. Dalje, tok dešavanja, ide otprilike ovako: U hronološkoj listi rođenja na današnji dan, nailazim na ime Alessandra Volte, onog 'talijanskog naučnika, koga krste ocem elektrostatike. Naravno, nadovezujem se onim vicom kao asocijacijom, u kome se ime Džona Travolte permutuje sa Alessandrom, pa mu, ni krivom ni dužnom, zalepiše nadimak ,,Džontra''. 

Pesma o nerazumnom nedostajanju

Slušaj me ti,
koja ležiš daleko,
sluteći da ti pišem pesmu!

Ti, sa tako rasturenim crnim morem
na jastuku, nehajna,
ne pridajuci znacaj
somotariji vrata i oblini ramena
(čist bezobrazluk)
koji se vraže pod mojim
muškim, beznadežno zaljubljenim očima...

Slušaj me,
ti,
zbog koje smišljam scenario
pekmezave sapunice i porno filma,
ti, slatkomisliva
i slatkorečiva sladokusnice,
boginjo ispijanja kafe,
etalonu iskonskog seksipila,
ti, koja s lakoćom, na štiklama
i u mini suknji
govoriš o Vudi Alenu,
dok ti gledam noge,

ti, kojoj je nemoguće gledati u oči
i dovoljno dobro sakriti beznadežnost...

Slušaj me, dok hodaš gradom,
dok, sigurno, iskusno kriješ
u pletivu, džinsu i donjem vešu
tu
nameru-savršenosti-da-eksplodira.

Slušaj me, ti, čiji miris
čuvam na ramenu,
ti, koja pričaš dok spavaš,
koja uzdišeš dok jedeš testeninu,
onako, skupljenih očiju,
ti, čije pokrete nesvesno
oponašam ustima,
koja čuvaš kult bele kafe
i moje pesničarije, duboko,
gde me ne mogu povrediti.

Slušaj me...
Kako sklapam ruke
i ućutkujem usne,
jer i dalje
ne znam da te opišem...

Branko. Juče, danas, sutra...

29. januara, rođen je Branko Miljković. Tačka. Poezija mu svakako duguje; filozofija takođe. Lično, i sam mu dugujem. Ako ništa drugo, ono za fino baždarenje te, pesničke otuđenosti od halabuke gradskog mravinjaka. Često, (apsurd?) ne tako naklonjenog stvaralačkom...

Vest Južnih vesti o godišnjici rođenja Branka Miljkovića

Hvala ti, Branko...

Epitaf

Poznim te se danas sećam,
u odlomke! u odlomke!
Pominjem ti trave
i pejzaže
dalekih fabrika,
i nespokoja.

Večnim te se danas sećam,
kroz stihove,
kroz stihije,
o, nasušni rode Vatre.
Postao si jedno sa kamenom,
oblizan plamenom.

Ti ćeš ove strepnje
učiniti svojim.
I nek' ne bi
ni suza ni kam'
niti ovaj plam u grudima našim,
još se nismo ogrešili o te.

Tek, tobom će ovo
odisati klasje
što užeglo je pod suncem;
i smiraj, i zagasje
okanuti se neće,
jer je pesmom nalivaše
u virove!
U dubine!

Kuda spavaš,
jedan si sa zemljom,
Kuda pevaš,
posipan si prah.
U smiraj,
u zoru,
U epitaf.