Pravi osećaj, gde, u stvari idemo, dobili smo ispred kapije kazneno - popravnog zavoda, pored koje prolazi put (vidi mapu u najavi o kp domu), kojim sam, inače, ja, prošao hiljadu puta. Onda oduzimanje ličnih isprava i telefona po ulasku u zatvorski krug, koji je druga država. Možda samo zbog toga što smo tako očekivali, ne znam. Pokazali su nam salu gde ćemo nastupiti.
Muk.
Primio nas je diretkor, u velikoj, ogromnoj direktorskoj sali. Šef obezbeđenja zatvora. Dobili smo piće. Zapitkivali smo gluposti, kakvi su zatvorenici, ima li ubica...
Bilo je ubica. Bilo je i ,,samo" prestupnika. Sigurno, nevinih. I nevinih. Mi smo uradili ono zbog čega smo došli. Recitovali, glumili, svirali. Zasmejali ih. Lice u lice, bez rešetaka da nas dele.
Obično književno veče, na kome, vrlo lako, može publika biti neko od vas, drugačije je. Polovina ne sluša. Ostali se vrte. Čekaju poziv, misle o sinoćnjem seksu, o računima za struju.
Ljudi lišeni slobode, pred kojima smo nastupali, došli su u tu salu dobrovoljno, sa jednim razlogom: da čuju isključivo nas. Oni su to zahtevali i crpli, posvećeno, željno i gladno, zahvalno i radosno.
Mi smo, sa svoje strane, davali. Od njih sedamdesetak, bilo je blagih lica, ne baš bistrih, smešnih, žalosnih, ali i pravih, okorelih. Zlih. Mada, sasvim malo. Tražili su da im damo primerke potpisanih pesama.
Baš ja sam ih ispratio. Pesmom Džonija Keša. Dok sam počinjao pesmu, stražari su označili kraj. Prećutno su ustajali, deset po deset, polako, pozivajući me da ne prestajem, da ne prekidam pesmu, aplaudirajući u ritmu, i odlazeći.
Senad (ime slično pravom) koji je u toku programa, na naš poziv izašao
iz klupe da pročia svoju pesmu, (posle drugog zatvorenika, dekice od 78
godina), ovako je rekao:
,,Ovo je pesma o mojoj ženi... Koju sam, naravno, ubio..."
Sveti bes, neki su plakali naglas, neki iznutra.
Svi ćemo se sećati. Uvek.
Muk.
Primio nas je diretkor, u velikoj, ogromnoj direktorskoj sali. Šef obezbeđenja zatvora. Dobili smo piće. Zapitkivali smo gluposti, kakvi su zatvorenici, ima li ubica...
Bilo je ubica. Bilo je i ,,samo" prestupnika. Sigurno, nevinih. I nevinih. Mi smo uradili ono zbog čega smo došli. Recitovali, glumili, svirali. Zasmejali ih. Lice u lice, bez rešetaka da nas dele.
Obično književno veče, na kome, vrlo lako, može publika biti neko od vas, drugačije je. Polovina ne sluša. Ostali se vrte. Čekaju poziv, misle o sinoćnjem seksu, o računima za struju.
Ljudi lišeni slobode, pred kojima smo nastupali, došli su u tu salu dobrovoljno, sa jednim razlogom: da čuju isključivo nas. Oni su to zahtevali i crpli, posvećeno, željno i gladno, zahvalno i radosno.
Mi smo, sa svoje strane, davali. Od njih sedamdesetak, bilo je blagih lica, ne baš bistrih, smešnih, žalosnih, ali i pravih, okorelih. Zlih. Mada, sasvim malo. Tražili su da im damo primerke potpisanih pesama.
Baš ja sam ih ispratio. Pesmom Džonija Keša. Dok sam počinjao pesmu, stražari su označili kraj. Prećutno su ustajali, deset po deset, polako, pozivajući me da ne prestajem, da ne prekidam pesmu, aplaudirajući u ritmu, i odlazeći.
,,Ovo je pesma o mojoj ženi... Koju sam, naravno, ubio..."
Sveti bes, neki su plakali naglas, neki iznutra.
Svi ćemo se sećati. Uvek.
Нема коментара:
Постави коментар