Цртица о Даљини

Један корак... Па још један. Кућа је сад мало даље. Испод половине врата се не види; природа је и даље Бог. Тако, зелени брежуљак не мари за то што је полегао посред дворишта, дебелим стомаком. Још који корак и од куће ће остати само кров. Мека трава, цвеће – све ће то упити звукове. Више се не чује како деда гласно разговара са оцем. Мајка је и даље у кухињи, али звук плехова, виљушки, жубор воде – не чују се. Тек ту и тамо, по неки високи тон се искраде, као девојчица која је већ заборавила на све што се не тиче онога што је окружује. Мама само треба да повиче: “Катарина!”, и она ће се одмах јавити, потрчати ако треба, и – ето је. А опет, живо осећа: потпуно је сама. Земља има предубок одјек. Бас тонове толико дубоке да им је таласна дужина већа него људски век. То је музика древног, исконског. Девојчица то осећа; њена инфантилна озбиљност је дубока. Деца су велики људи. Неисквареност није само простодушност, она је дубока мудрост. И дубока чулност. Дете живи са врховним принципима у њиховом чистом облику. Деца су боготражитељи. Она корача, а кораци су јој меки. Она не пази да не повреди траву, јер и не зна да осети у срцу ту тешку реч, “повредити”. Како је безбрижност мудра, морате помислити, а и природа то мисли и сунчани брежуљци преливају златне тонове, као да кажу: “Пуштамо те! Настави! Гази невештим ножицама, а ветар ће ти заузврат благо померати косу. Не плаши се пчела, скакаваца и лептира. Они су ту, само да би својим постојањем улепшали ову слику. Није ли то дубок смисао живљења?” Време престаје, оно више није потребно; време је само покретна трака. Оно гура ка нестанку све оно што се опире постојању и својој јединственој природи. Зато људи старе, носе сатове и стално о времену запиткују. Природа никад не стари. Људи, у себи, изнутра осећају да су сами криви за то. Време је неумољиво. Овде, на овој ливади, која би лако могла бити мали Еденски врт, време спава, уснуло под руменим образима чистоте неискаљане урбаним. А онда, на замишљеном ободу овог малог раја, дете угледа цвет. Он се издиже са земље, геометрија простора му је подарила повољан положај; цвет је на врху брежуљка, поносно штрчи увис, а позадину му чини само небо. Дете трчи ка цвету, и убере га. Ерос и Танатос. Са обода магичног кутка, у даљину, простире се поглед. Оно подиже очи, без разлога. Зар је разлог потребан? Зар њихова проста способност да виде свет, да баратају каквоћом као што је светлост, заиста захтева разлог? Превише мислимо. Дете не мисли превише. Оно подиже поглед и гледа: даљина. Линију погледа започету на сопственим ципелицама, покушава да ослони на хоризонту. Али где? Планине, огромне, зна се, али тако сведене на величину која се може обухватити. Колике ли су онда ствари, које су стално око нас? Куће се једва разазнају. Оне су куће само зато што се то довољно јасно наслућује. Њихови становници, собе, намештај, њихове посебности, предмети, мириси, они су обрисани, стопљени у један једини придев: кућолико. Колико између има мрава, цветова, власи траве? Сваки грумен траве је посебна влат. Зашто се то онда зове ливада? Није ли свет суров, када стварима и бићима не даје да буду потпуно? Где ослонити поглед? Можда на оном највишем врху. Остале ствари ће, колико то видокруг дозвољава, гравитирати ка тој линији, са фокусом у врху планине. Дете се не опире закону пророде. У својој души, оно се повинује начину на који се природа опходи према свету. У овом тренутку, дете сажима. Сажето, спаковано, све то стане у ту, једну једину, реч: “даљина”. Сва се метафизика открива у својој сложеној једноставности. Све мудрости су једноставне, и оне, као и даљина, у себи сарже читаве светове. Треба је пустити, даљину. Да, просто – бива. Њене дубине, непрегледне су, као и мудрост. Када се са њом суочи, дете је поштује. Дубока је и хладна, колосална, она окупра ум, запоседа душу. Ту линију, која се протеже, линију гравитације, у бескрају треба само ослонити, и дете то ради по инерцији. Остави ту далеку тачку да лако падне на неки ослонац, само да би, недуго потом, просто склизнула, скотрљала се преко кровова, крошњи, потока, и мирно, као залутала овчица вратила у стадо. 
Када је мама позвала: “Катарина”, девојчицин поглед се изненадио; није успео да се врати, заувек је остао далеко. Даљина је више никада није напустила, а дубоки бас тонови давнине још увек тутње, постојани и неумитни, као да кажу: “наша музика је вечна!”