Kšištofova smrt

K. je očajnički želeo da mu se dogodi nešto neverovatno. Nije bio siguran šta, ali često bi govorio, zagledan u daljinu: "kada bih makar mogao da vidim prastara stabla koja pomeraju grane kao ruke; kako im se udubljenja pretvaraju u usta, kako mumlaju i tresu krošnje. Ili, upozam nekog mistika, koji rukama diriguje prostor, isijava čudne aure i govori sa životinjama i duhovima prošlosti!"
Avaj, ništa se nije događalo. K. je živeo sasvim običnim, običnim životom.
A onda ga je jednog (još jednog u nizu) običnog dana, na ulici zaustavila devojka: "zdravo!" Njene ruke bile su neobično pokretljive, prsti predugi, kao da su morali biti vešti u nekoj majstoriji. Kosa tako crna, da se ni sunce nije odbijalo od nje. Zraci su prosto padali preko, u taj bezdan, kao trnoviti žbun i gubili se, upijeni, kao mleko prosuto u kantu uglja. Smejala se, a jagodice su joj se podizale i spuštale, skoro treptavo, oštre, sigurne, kao kakve divlje kupine na steni. K. se ukočio: kesu koju je nosio spustio na trotoar, usta poluotvorio, a devojčina usta mekano su se stapala, gornja u donju, donja u gornju, sitnih nabora, kao na nekoj detaljnoj studiji, slivajući se u ono što se u anatomiji naziva tuberculum labii superioris, krvžica gornje usne. Sama devojčina pojava bila je čudesna, baš kao što je K. želeo: vrat zategnut preko žila i ključnih kostiju, tanke kože; živih grudi ispod duge, tamne haljine; struk kao suženje peščanog sata koji lomi u sebi pesak vremena na tačno odmerene delove.
Posebno je čudna bila činjenica da je od inicijalnog "zdravo" prošlo pet minuta. Kao da je, kao pravi sat, pustila neko vreme da se K. pribere, ni jednim pokretom ne pokazavši neprijatnost ili kakvu napetost. I onda, kao da je znala da se K. konačno odvažio da pomisli da nešto odgovori, ona mu, osmehujući se zapanjujućim, opijajućim osmehom, reče: "umrećeš u sedamdeset četvrtoj godini od raka jetre".
Tada se nebo zamaglilo i neki tušti oblaci nadviše se nad gradom, a devojka načini lučni pokret desnom rukom: ispruži je uvis, pa zamahnu ka levom kuku, i po celom telu počeše da joj izrastaju crna pera, namesto one svilene, ciganske haljine, kosa se stopi u pipke, ruke povukoše kožu sa trupa i slepiše se u nešto nalik krilima.
Zatim odlete dalje, lepa kao sama smrt. Kap po kap, kiša se razvi u jedan od onih pljuskova koji mame na poeziju i specifično raspoloženje mističnog spokoja.
Prolazili su dugi dani; K. je brojao teške minute agonije pred spoznajom koja mu je iscrpela sve mehanizme zaborava onoga što je na samom Kraju.
Na Uskrs, u samu zoru, suočen sa činjenicom da će umreti, K. se - ubio: skočio na šine, duboko udahnuvši pre nego što će mu teret točkova nadolazeće lokomotive, teške kao zemlja, zdrobiti grudni koš, lako kao čeljusti hijene vrat zalutalog mladunčeta.