Gospodar Prsten

Uradio sam sve kako je Igor rekao. Usput pokupio pošiljku iz pošte preko puta železničke i dobro osmotrio ulaz u parking kineskog tržnog centra. Čovek koji je upravo prolazio tuda, zvao se Li i držao prodavnicu obuće, mada je tu bilo i drugih sitnica. Sve što može da se uvali za novac... Lija sam „poznavao“ još od ranije, mada nisam imao pojma da li se i čime još bavi. Nekoliko zaostalih kupaca prošlo je tuda i zaključio sam da je trenutak pravi, prešao ulicu i zastao u ne tako širokom prolazu koji se nastavljao parkingom. Jedini pogled na prolaz sa parkinga bio je iz Lijeve prodavnice, ali njega nisam uspeo da vidim kroz izlog.

Ulaz je levo. Obična, staklena vrata. Po Igorovim uputstvima, kada sam prošao kroz njih, video sam nabacane kutije i stepenice koje se penju desno, pa opet desno. Računao sam da se nalazim iznad glavnog hodnika kineskog tržnog centra. Kod poslednjeg stepenika, pristetih se daljih uputstava i čvrsto uhvatih dršku svog kukrija, tek za svaki slučaj. Tome sam podučavan od strane Učitelja, još na samom početku obuke. „Kurki ti je najbolji prijatelj, miluj ga često, kao da je neka devojka“, govorio je. Kako izađoh u hodnik na spratu, desilo se upravo kako je Igor rekao: veliki, debeli Kinez deformisanog lica počeo je da viče i mlatara rukama. „samo hodaj i ne obaziri se na njega“, sećao sam se uputstava. Ovaj mi se unosio u lice, jednako vičući i mašući rukama kao da će svakog trenutka da me udari. Ostao sam hladan, on je svakako bio mali zalogaj, ali je šaka sve čvršće stezala „sečivo“, spremno iščekujući eventualni napad. Kako sam se približavao vratima (druga, levo, sa dva velika kineska znaka napisana na kartonu okačenom na ekser ukucan u futer) Kinez-čuvar bivao je sve besniji, ali me ni jednog trenutka nije dodirnuo niti zaista fizički napao. Kako se uhvatih za kvaku i skoro istog trenutka otvorih vrata i provukoh se za njima u drugu prostoriju, on je zaćutao i čuo sam kako se tromim, pospanim koracima gega nazad do stolice. Unutra sam.
Prostorija je bila veličine osrednje kineske prodavnice, dakle, nekih petnaestak kvadratnih metara, a na sredini se nalazio mali, okrugli stočić i pet Kineza, od kojih su dvojica upravo presvlačili sto u zelenu čoju. Ostala trojica stajahu pored i razgovarahu. Sto je na sredini imao prosečenu rupu, na koju se, sa donje strane nastavljala neka čudna sprava nalik na fen ili ventilator. Stadoh malo pored vrata, i striktno prateći Igorova uputstva, čekao da se pojavi kontakt. Ova dvojica ubrzo završiše zatezanje čoje, a trojica ostalih prekinuše razgovor i svi priđoše stolu. Kako bi ko dao novac za ulog, dobio bi karte, kratko ih pogledao i pritisnuo dugme sa donje strane stola koje se nalazilo ispred svakog od učesnika, a tada bi iz rupe na sredini stola izletele dve kockice za igranje, kao ispaljene iz topa pola metara uvis, i pale nazad na sto. Pored ilegalnih pokeraša kineskog pokera, po uglovima sobe i uz zidove bili su načičkani ilegalci, među kojima pretežno Kinezi, mada je bilo i Arapa, Indonežana, pa i ljudi iz bivših Sovjetskih republika, tamnoputih, kosookih Azijata čiji sam nevešti Ruski načuo još u hodniku. Delovalo je kao da niko ne obraća pažnju na mene. Iz ove prostorije, dalje su vodila vrata na suprotnom kraju i stepenice koje se pružahu na viši sprat, odakle su se kroz žamor ilegalaca sa ovog sprata ipak čuli i drugi prigušeni glasovi. Stepenice su čuvala dva Kineza, od kojih je jedan u rukama držao Kalašnjikov. Da li je drugi bio naoružan, nisam uspeo da primetim letimičnim osmatranjem na koje sam bio prinuđen. Ipak, prateći odsjaje sa prelamajućih površina, sagledao sam situaciju koliko je to bilo moguće i nastavio da čekam kontakt. Kada se vrata na suprotnom kraju sobe otvoriše, na njima se ukaza Li, čija prodavnica patika gleda na ulaz u ovaj polujavni odeljak tržnog centra. Dok je Li ulazio, uspeo sam da kroz vrata provirim u hodnik koji je vodio dalje, do ilegalne prodavnice kineskih namirnica i kineskog restorana, gde je Igor nabavljao sastojke za tajne recepte koje je pripremao. Preskočivši par ilegalaca i zaobišavši pokeraše, Li mi priđe i reče na lošem srpskom: „šta će kupi?“. Odmerih ga, oči su mu nemirno osmatrale moje pokrete, pa pokušah da ostanem hladan, iako mi je bilo jasno na šta cilja. „Začin tamo, Igor rek'o ti dođeš“, pokazivao je Li na vrata koja su vodila do prodavnice. Ja ćutke odrično klimnh glavom, i pokazah na stepenište. „A devojke“, rekoh mirno, kao da ovo radim stoti put, na šta on nešto dobaci dvojici stražara koji se zasmejaše i zavrteše glavama, i pomeriše da nam naprave prostor. „'Ajde“, reče Li, nepoverljivo me odmerivši ponovo. Stražari nam ustupiše da prođemo i pođosmo uz stepenice.

Prostorija na vrhu bila je mračna, teškog, ustajalog vazduha. Kako mi se oči privikavahu na tamu počeh da nazirem ogromne, bele beonjače kako me posmatraju iz mraka, prepune straha i užasa. Ovo su bile mahom devojčice sa svih krajeva sveta koje su prodavane kao belo roblje ili ilegalci koji nisu imali da plate ceh pa ih je zadesila ista sudbina, a ovde verovatno doveženi iz Albanije i sa Kosova. „pozovi Konfučija“, rekoh Liju, koji me pogleda i otpuhnu kroz nos, ali ipak nešto promrmlja stražaru koji nas je dopratio gore. Nije mi verovao, to je prosto smrdelo u vazduhu. Ja sam razgledao devojčice, koje više nisu smele da me pogledaju u oči i pravio se da biram. Za nekoliko minuta, došao je i Konfučije, matori, vitki, visoki Kinez čiji nadimak, zbog fizičke sličnosti sa pravim Konfučijem, kako ga pamtim sa slika, postade jasan na prvi pogled. Na tamu sam se već privikao. On je bio zadužen za ugovaranje transakcije, dok je Li bio samo host. „Ova?“ pitao sam Konfučija. „Tlistapedese“, kezio se mršavi starac vunene, tanke brade upletene u kikicu. Ja sam zapitkivao oko cena, zdravstvenog stanja devojaka i načina transporta i ostalih uobičajenih stvari u trafikingu. A onda ugledah prsten! Visio mu je na vratu, okačen o tanak lanac. Pomislih da ću ga lako skinuti, samo jedan brz potez. Ipak, treba biti spreman, neće mi ga tek tako prepustiti. Konfučije i Li bili su sve nestrpljiviji. Vazduh u sobi, ionako težak, sve više je mirisao na nevolju. Onda odlučih: sada! Dok je postalo jasno šta se desilo, već sam držao prsten u ruci. Konfučije se okrenuo ka meni i ja se maših za kurki.
„Budalo“, začuh iza sebe. Jedna od devojaka ustala je, podigla ruke i pošto me pogleda u oči da shvatim da se obraća baš meni, okrenu se ka Konfučiju i stade da mrmlja mantru, skoro trenutno upavši u nekakvo transičko stanje. Li i stražari skameniše se, a Konfučije iz kimona podiže štap, pa i on zapeva nekakavu ritualnu pesmu. Soba dobi crvenkastu svetlost koja se difuzno širila, koncentrisana u dve lopte oko devojke i Konfučija. Vremena nije bilo, stražari su dolazili sebi od pređašnjeg šoka i mada još uvek oklevajući, jedan poče da podiže pušku. Ostale devojke se nabiše u jedan ćošak sobe koji im se činio najudaljenijim od mesta akcije. Bilo je pitanje trenutka. Potegoh kurki i sa prvim potezom u stranu pade stražar sa polupodignutom puškom ne ispuštajući glasa od sebe. Devojka i Konfučije nisu obraćali pažnju na dešavanja sa strane. Nastavih da se krećem. Sledeći pade Li, pogodio sam ga nožem tačno ispod srca. Bio je mrtav dok još nije dodirnuo zemlju. Drugi stražar napade me s boka, vitlao je mačetom kao čikanosi iz loših filmova. Posekoh mu ruku, a on zavrišta kao neka od nesrećnih devojaka koje je do malopre stražario. Sa stepeništa su pristizali i pokeraši, a odmah za njima i ilegalci, svi naoružani, noževima, mačetama ili vatrenim oružijem. Dočekivao sam ih na stepeništu, kako ovi sa pištoljima ne bi mogli da pucaju da ne pogode nekog od svojih. Borba je uzimala danak, bivao sam umoran, dobio par ogreborina po rukama i licu. Bacih pogled na devojku i Konfučija. Oni su lebdeli u vatri i svetlosti, čas crvenoj, čas ljubičasto-beličastoj. Neoprezno! Predugo sam bio okrenut. Dobih udarac u glavu, tupim predmetom. Blaga vrtoglavica mi zamuti svest, kao da mi čvrsta ruka steže vrat, otvorio sam usta da dobijem vazduh. Žmarci, žmarci i tup bol. Napadač je skončao sa sledećim naletom, adrenalin mi je liznuo mišiće taman toliko da ostanem pribran još sekundu. Udarac me je za trenutak izbacio iz ravnoteže; shvatih da mi ka licu juri mačeta. Zatvorih oči spreman da upoznam pretke. Tada začuh udarnje čelika o čelik tačno ispred mog nosa. „Morao si da napraviš haos?“ Igor!
Mašući tankom derviškom oštricom, dovršio je preostale napadače za par trenutaka. Devojka i Konfučije su i dalje mantrali jedno drugo, Kinezi i ilegalci koji su bili posečeni ležaše nepomično gde su se zatekli, a ostali, sposobni da se kreću, bežali su glavom bez obzira. „Vodi ih napolje!“, pokaza strogo Igor na devojke. Nije bilo mesta raspravi. Priđoh im oprezno, jadice su bile van sebe od straha, jednu pomilovah po glavi i pokušah da se osmehnem tako da to ulije poverenje. Činilo se da je upalilo, pa im pokazah glavom da me slede. Poslednje što sam video dok sam ih odvodio, bila je skoro epska scena. Čarobnica-devojka, sada ispravljena, u beloj svetlosti, kao da lebdi i Igor, spremne sablje, oslonjen na desno koleno o pod. Konfučije – sav porcveneo, koža mu se ljuštila, a sa čela rasli strašni rogovi. „Odlazi!“, viknu Igor i ja povedoh devojke.

Napolju je tek bila gužva. Zvuk sirene, policijska patrola sa petnaestak automobila i dva tima specijalnih jedinica, gušteri u plavim uniformama, na gotovs, ali unezvereni i preplašeni više nego devojke koje sam izvodio, preostali živi ilegalci i Kinezi, svi sa lisicama trpani su u policijske marice i odvoženi u pritvor. „Ovde, neka prođu iz hitne! Halo, ovde Perić, još dva saniteta!“ Vikao je inspektor i trčao ka meni i devojkama koje sam izvodio na sigurno.
Tačno pošto su sve zbrinute, marice i kola hinte pomoći otišli uz sirene, iz zgrade izađeoše Igor i čarobnica-devojka.
„Periću, šta je uradio Čelzi?“, promrmlja Igor, kao odsutno.
„Puk'o sam tiket majku im prodanu...“, odvrati Perić u istom maniru.
„Pa ja sam ti lepo rek'o, ne igra se tiket na prvi derbi u sezoni“
„Šta se ne igra na prvi... kakav prvi derbi, šta pri...“
„'Ej, burazeru, ovo mi je drugar, daj 'vadi' nas odavde da ovi tvoji ne smaraju“
„Da, da... Razume se, evo odmah...“

Seli smo u jedan od tvrđavskih kafića i naručili kafu i pivo. „Ovo je Sanja“, nastavi Igor šizofreno, u potpunoj suprotnosti sa situacijom koja se maločas odigrala. Sanju sam tek sada mogao malo bolje da osmotrim. „Sanja, drago mi je“, nasmeja se i ona izgubljeno, zapali cigaru i nastavi da igra „Frut Nindžu“ na mobilnom telefonu.
„Dobro, reci mi sad po šta sam ja tebe poslao?“, upita me Igor, kao da ćaskamo o tenisu.
„Pa, po začine koje gore ne daju na...“
„Po začine! Čoveče! Ko ti reče da onom kretenu Liju pominješ belo roblje i da zoveš Konfučija...?“
„Matori je mogao da te skrati za glavu 'ovako' “, nastavi Sanja da seče voće na ekranu ne skrećući pogled
„Devojke su bile na sigurnom, sve smo mi to držali pod kontrolom. Ipak, ovaj je bio zajeban magičar i nismo smeli da udarimo tek tako, mog'o si sve da nas pobiješ tamo, kapiraš?“ dočeka Igor.
„Ali, kako ste znali da sam...?“ upitah zbunjeno.
„Šta kako“, odbrusi Igor, „šta te briga kako, javila mi ptičica“, zasmeja se i pocrvene u licu od smeha, a Sanja jedva podiže desni ugao usana i reče ravno: „Lol.“
„I odakle ti uopšte informacija šta se tamo nalazi, i šta si uopšte tražio...?“ nastavi Igor mirnije.
„Skliza mi još davno reče za prsten. Evo ga“.
„Skliza...“ u isto vreme skočiše Sanja i Igor potpuno nesvesno ponavljavši ime našeg zajedničkog prijatelja, glavnog niškog alhemičara, gledajući u srebrni prsten u mojoj ruci.
„Budala, Skliza! Ovo menja čitavu priču! A za devojke nisi znao...?“ upita Sanja.

„Nešto sam načuo, ranije“, rekoh, „ali, kada sam sve video izbliza, svakako nisam planirao da ih ostavim...“
„Ipak, čini se da si dobro si učinio, mladi Ratniče Svetla! Ludo, ali vrhunski dobro delo“, ozbiljno reče Sanja. Igor se nakezi srdačno na njenu formalnost, potvrdno klimnuvši glavom.
„Daj da pogledam...“ ispruži ruku Sanja, i ja joj u nekom svečanom maniru, ponosno predadoh prsten.
Nenadano, Sanja se strese, zatvori oči i odjednom se zatresoše temelji okolnih građevina, nebom se u trenutku navukoše crni oblaci a oluja poče da udara u strašnim naletima, da bih pao sa stolice da se nisam uhvatio za stub ulične svetiljke. Kroz fijuk vetra, tresak i drhtaje temelja, brujao je Sanjin glas u stravičnom vrisku. Posle pet sekundi, sve je bilo gotovo, a iz zatvorene šake izbijao je plavičasti dim, koji se raslojavao na mnogobrojne, fine končiće i odlazio u svim pravcima, gore, ka nebu, a odatle dalje, dok se sva svetlost sa Sanjine šake nije konačno izgubila. Ljudi oko nas ponašali su se normalno, kao da se ništa i nije desilo. Sanja otvori šaku i umesto prstena, po betonu se prosu nešto crnog, ugljenog pepela. „Eto, toliko o tome“, reče Sanja, dohvati telefon i nastavi da igra igricu. Igor je sve vreme čačkao tablet i pijuckao kafu.

Dvesta pedeset kilometara daleko, jedna devojka duboko uzdahnu, kao da je nešto preseklo u stomaku. Nakon par trenutaka se pribra, pogleda oko sebe i reče, puna novorođene snage: „mora, mora da se čisti!“