O Bezimenom

"Zatvaram oči i vidim jato ptica. Vizija traje jednu sekundu, možda i manje; ne znam koliko sam ptica video. Da li je njihov broj bio određen ili neodređen? Taj problem obuhvata i problem postojanja Boga. Ako Bog postoji, broj je određen, jer Bog zna koliko sam ptica vidio. Ako Bog ne postoji, broj je neodređen, jer niko nije mogao da ih izbroji. U tom slučaju video sam, recimo, manje od deset, a više od jedne ptice, ali nisam video devet, osam, sedam, šest, pet, četiri, tri ili dve ptice. Video sam broj između deset i jedan, koji nije devet, osam, sedam, šest, pet i tako dalje. Taj celi broj je nezamisliv; dakle Bog postoji."

Horhe Luis Borhes

Sve što je potrebno znati o Atlantidi iz perspektive ezoteričnog čitaoca je sledeće: to je prastari kontinent, čiji stanovnici behu bića nalik ljudima, čudesnih moći. Duboko spoznavši prirodu, ovi, Visoki ljudi, ovladahu  njom mudro ne kršeći njene zakone. Onda je sve pošlo po zlu i kamen mudrosti, u kome pohranjivahu čitavo saznanje, poče da se kvari i izopačuje, jer ga hraniše izopačenim duhom, dok, napokon, nije eksplodirao a čitav kontinent i napredna civilizacija nestaše u tren oka.

Manje je poznato predanje o (danas) bezimenom Atlantiđaninu, visokom svešteniku, koji, predvidevši katastrofu, okupi oko sebe sedmoricu najmudrijih i reče: „Omn isi uriasel, asimi lef okistem!“ Čuvši ove reči, sedmorica mudrih stade iza Bezimenog pa svi ujednačenim korakom odoše do kraja popločane terase, na samom rubu kontinenta Atlantida. Bezimeni uskoči prvi u vodu, precizno i graciozno, a ostali za njim, bez ijedne reči. Sa strane, ovaj prizor izgledao je poput neke tačke sinhronog plivanja, nesumljivo mamivši divljenje u oku potencijalnih posmatrača.
Od izopačenosti kratkovidi, Atlantiđani koji preostaše, podsmevahu se ovakvom činu Bezimenog i sedmorice, no dok su ovi preplivavali dvadeseti kilometar nepreglednog vodenog prostranstva od Atlantide, na njoj nije više ni bilo kog ko bi se smejao, nije više bilo ni Atlantide, koja je nestala u savršeno kratkom muku i bljesku, obojenim mutnom bojom crvene opeke, kakvu je imao kamen u svom poslednjem času, nasuprot ljubičasto-plave koja bojiše njegovu suštinu u Prvim Danima. Ovo nikako ne znači da su bezimeni i sedmorica bili manje izopačeni, naprotiv, njihova izopačenost je bila tolika da su, rečeno današnjom simbolikom, bili u paktu sa samim nečastivim, te sledi da mudrost i dalekovidost nikako nije rezervisana samo za „dobro“, već je, eto, i u njih bila posebno naglašena.
Osetivši nestanak Atlantide, radosni zbog britkosti svojih umova i intuicije koji ih je održala u živim, Bezimeni i sedmorica ubrzaše tempo plivanja: znali su, pratio ih je Veliki Talas, rad da ih potopi, da ih obriše sa lica Sveta, da ne dozvoli da ostane i trag Atlantide i pomenja o njoj. Borba beše strašna, talas besne pene lizao im je noge vodenim jezicima, plivali su osam dana bez prestanka, sada punom brzinom, presecavši morske struje kao vreo nož kakav puter. Devetog dana su doplivali do kopna. Talas im je još uvek bio na petama, ali kako se dočepaše zemlje, on se povuče, prihvativši poraz.
Kada su bili na sigurnom, prigrliše zemlju i spavaše tri dana i noći bez prestanka. Zatim krenuše u lov. Uloviše devet divljih konja i devet bikova, povadiše im oči, pluća, srce, jetru i genitalije, podeliše na devet jednakih delova, osam porcija rasporediše ravnomerno i pojedoše, a devetu ostaviše Zemlji, koja im je pružila spasenje i razdvojiše se bez reči, zauvek. Sedmorica pronađoše pokajanje, vratiše se Svetlu i učiniše mnoga dela u ime Dobra u vekovima koji dolaziše, koja napokon spraše greh sa njihovih duša, zavek.
Bezimeni ostade sam. Njegovo crno srce ne pronađe pokajanje i želju za spasenjem. Uzevši ljudsko obličje, tumarao je svetom kao prljavi prosjak, donoseći kugu i nevolju. Mračne, alhemijske veštine koristio je u mešanju i kuvanju čudesnih trava i minerala, krvlju ljudskih i životinjskih žrtava koju je trovao posebnim mučenjima, spravljao napitke i lekove poganog dejstva, mešajući ih sa vinom, koje beše plemenito piće, a koje je ovakvim tretmanom postajalo piće pakla, laskavo i puno užitka, da, ali vodiše one koji mu ne mogahu odoleti u dubine izopačenosti i bolesti.
Uskoro je zlo došlo po svoje. Senka ga uzimaše sve više, i Bezimeni je, malo po malo i sam postajao senka, utvara, duh. Telesno obličje napuštalo ga je, trulilo i raspadalo se, dok nije sasvim nestalo, a od Bezimenog ostala samo crna prašina i dim, koja se poput roja mušica kovitlala po grobljima, đubrištima i stratištima. Pa ipak, Bezimeni nije ostao bez svesti. Njegova svest, iako značajno različita od pojma svesti čitaocu znanom, beše itekako bistra i britka i on je lebdeo, vremenom bez jasnih granica, jednako u promišljanju i analiziranju mogućeg ponovnog uznesenja u obličje nalik ljudskom.
A onda ga jednom nekakva sila prosto usisa u crvotočinu, tog astralnog plana kojim je lebdeo i Bezimeni se obre u sobi profesora N. D-a,  koji je upravo radio prizivajući ritual. Profesor ga nije primetio i Bezimeni se jednostavno sakrio u ormar. Godine koje je proveo u ormaru, koristio je da, kada ga profesor ne vidi, seje crnu so na podove, baca senku na razbacane knjige, flaše alkoholnog pića, da mu se upliće u kosu i šapuće, konstantno i podlo, poganim rečnikom i zlim jezikom. „Neko te prezire“, govorio bi Bezimeni profesoru, kao daleki šapat.

Profesor bi samo uvijao pramen kose oko prsta. „Neko te špijunira!“ nastavljao bi, golicavo i vlažno. Profesor tako ostade sam i, mada i dalje bistar i uman, dobre i čiste duše - beše sve više tužan, mračan, usamljen i prek, ogrnut u jedno od mnogih lica Istine, strahotu besmisla postojanja. I tako nekoliko godina.
Dok konačno, jednog dana, Bezimeni nije ušao u flašu piva, koju je profesor nedugo potom popio. Od tada Bezimeni živi u profesoru. I to beše pakleni spoj!
Takvog sam ga i upoznao, crnog i izopačenog, đavoljeg smeha, utopljenog u more i mesec, gde proviruje iza ogrubele kože i požutelih prstiju kao kakav utopljenik što očajnički moli za spasenje.
Stara jevrejska legenda kaže, da dobro u svetu održava trideset šest pravednika, običnih, nepoznatih, skromnih ljudi, koji na svojim plećima nose čitav teret sveta, a njihovu misiju ne zna niko, pa ni oni sami, već samo Jedno, univerzalni Vrhovni Princip. Ilustracije: Dragana Nikolić