Vrata čekaonice sa šalterima Firme za Telekomunikacije u samom centru grada,
imaju tu osobinu da se otvaraju na pokret, što je regulisano senzorima. Teška,
staklena vrata. Očekuju svaki prilazak, makar i slučajnog prolaznika koji je
ušao u radno polje senzora, da bi se, robotskim, sporim pokretima opušteno
pokrenula, ujednačeno i tačno, ostavljajući dovoljno vremena stranki da uđe,
makar se radilo i o slabije pokretnim osobama. Kako se mislilo na sve, isti
takvi senzori postavljeni su i sa unutrašnje strane, čime je krug zatvoren.
Ponovo sam, ko zna koji put, pokušao da ručno otvorim vrata, hvatajući se za rukohvat, pri čemu bi sav posao u čekaonici, čini mi se, stao, i svi bi se, bez ikakvog ustručavanja okrenuli ka meni, gledajući naizmenično mene i jedni druge: ,,Pokušao da otvori? Pogledaj, pokušao da otvori''.
Gospođ(ic)a na šalteru radi sporije nego što otkucava sat, i vreme se potpuno deformiše. Pogledi prestaju da me skeniraju, i zavladava potpuna letargija.
– Izvolite.
– Gospodine, izvolite.
– Da, dobar dan. Želeo bih da pređem sa paketa A na paket B.
– Vašu ličnu kartu…
– Izvolite.
– Vidim, paket se ne vodi na Vas?
– Ne, vodi se na mog dedu.
– Kako je njegovo ime?
– Stamen Dobrosavljević.
– Da, tako piše i ovde.
– (?!)
– Za promenu paketa, gospodin Stamen će morati lično da dođe.
– Zar ne mogu ja da promenim…?
– Gospodine, to je politika firme, molim Vas…
– Ali, on je umro…
– Na koga se vodi stan?
– Pa, još uvek na njega… Dok se ne srede papiri i…
– Izvinite, politika firme je takva. Ne možete promeniti paket.
– Mogu li da raskinem ugovor?
– Na koga se vodi ugovor?
– Pa… Na deda Stamena.
– Za promenu ugovora stranka – potpisnik bi morala lično da dođe i…
– Ali pobogu, kažem Vam da je čovek umro…
– Meni je zaista žao, gospodine, ali, u tom slučaju ne mogu da Vam pomognem. Postoji li još nešto što biste želeli da…
– Ne, hvala Vam, to bi bilo sve.
– Gospodine! Gospodine, čekajte! Vaša lična karta…
U ternutku dok sam prilazio senzor – vratima, po prvi put, desio se mali incident. U precizno tačnom trenutku, senzor smo podražili – neki gospodin u odelu sa spoljne strane, i ja iznutra, i staklena vrata su se, na pola puta,
ukopala u mestu.
Ponovo sam, ko zna koji put, pokušao da ručno otvorim vrata, hvatajući se za rukohvat, pri čemu bi sav posao u čekaonici, čini mi se, stao, i svi bi se, bez ikakvog ustručavanja okrenuli ka meni, gledajući naizmenično mene i jedni druge: ,,Pokušao da otvori? Pogledaj, pokušao da otvori''.
Gospođ(ic)a na šalteru radi sporije nego što otkucava sat, i vreme se potpuno deformiše. Pogledi prestaju da me skeniraju, i zavladava potpuna letargija.
– Gospodine, izvolite.
– Da, dobar dan. Želeo bih da pređem sa paketa A na paket B.
– Vašu ličnu kartu…
– Izvolite.
– Vidim, paket se ne vodi na Vas?
– Ne, vodi se na mog dedu.
– Kako je njegovo ime?
– Stamen Dobrosavljević.
– Da, tako piše i ovde.
– (?!)
– Za promenu paketa, gospodin Stamen će morati lično da dođe.
– Zar ne mogu ja da promenim…?
– Gospodine, to je politika firme, molim Vas…
– Ali, on je umro…
– Na koga se vodi stan?
– Pa, još uvek na njega… Dok se ne srede papiri i…
– Izvinite, politika firme je takva. Ne možete promeniti paket.
– Mogu li da raskinem ugovor?
– Na koga se vodi ugovor?
– Pa… Na deda Stamena.
– Za promenu ugovora stranka – potpisnik bi morala lično da dođe i…
– Ali pobogu, kažem Vam da je čovek umro…
– Meni je zaista žao, gospodine, ali, u tom slučaju ne mogu da Vam pomognem. Postoji li još nešto što biste želeli da…
– Ne, hvala Vam, to bi bilo sve.
– Gospodine! Gospodine, čekajte! Vaša lična karta…
U ternutku dok sam prilazio senzor – vratima, po prvi put, desio se mali incident. U precizno tačnom trenutku, senzor smo podražili – neki gospodin u odelu sa spoljne strane, i ja iznutra, i staklena vrata su se, na pola puta,
ukopala u mestu.
Нема коментара:
Постави коментар