- Pođi, dete; ispred tebe je kosmos. Iza tebe je kosmos. Kako gore tako dole. Ti moraš izaći.
- Ali, kako ću izaći... van sebe?
- Ne postoji izvan, jer ti si sve.
A jutra više nisu onako zračna i sunčana, ustajala skrama se već nataložila po plavom svodu. Sve je na svom mestu: lavabo, četkica za zube, čak i ovaj krevet u kome (još uvek?) ležim. Odeća prijanja, košulja je izgužvana. Neka.
Lica, lica, lica. Žure betonskim stazama, žure, a koraci su im nemirni. Oni govore; oni jednako govore. Reči su zapomažuće, reči su nemoćne, one ne izlaze iz usta. A i kako bi? Njihova lica se grče, dolaze mi u susret. Gledaju, strašno, gledaju i govore: "pogledaj me!" A onda, kao da osete, kao da im se čitava slika pruži pred očima upalim u ništavilo i jad. Ja vidim, vidim njihove ruke koje drhte. U mislima, u željama koje se ne mogu izreći, oni sakrivaju lica šakama, lica naborana i setna, pa kao da ih tako mogu ispeglati (lude!), prelaze šakama preko kože, pritiskaju noseve, gužvaju obraze još više, još više!
A onda kao vihor, kao nemirni vetar - prođu. Prostor se ustalasa, nemir se uskovitla. Ulazi. Dolaze novi. Lupkaju potpeticama o asfalt, ispravljaju mantile i uređuju kose.
Mravinjak.
Osećam se kao magnet. Kao crna rupa. Ove duše, ovi zraci koji prolaze, makar za nijansu skrenu putanju, svoju pravolinijsku putanju dok me mimoilaze. Ja ih privlačim, a to me samo zgusne, stegne i vezuje. Moram duboko da udahnem...
Papiri, salvete, šoljica za kafu, cigareta-opušak, "dobar dan - dobar dan, izvolite", stomak, log-in, dođi, odi, stepenice, liftovi, bilbordi i kase, ljudi, ljudi, žene, deca, sredovečni muškarci, seks, telefonski poziv, mnogo, previše, prejako!
Napred!
Opet koračam, a beton se krivi pod koracima, muti, kao gaussian blur. Više me ne zaobilaze, prolaze pravo kroz mene. Gledam ispred, a zapravo - gledam svuda.
Ispred je rupa, provalija, veliko ništa i veliko sve. Ako upadnem, gde li ću pasti?
"Tvoj Čuvar je životinja", sećam se reči. Možda me psi zato prate, uvek? Ljudi je sve više i prestaju da obraćaju pažnju. Grizu, udaraju laktovima, ramenima i pesnicama. Šuiraju nogama unaokolo. Ambis. Ništa. Sve. Okrećem glavu ka gore. More lupa o hridi. Ona, anđeo crno-plavih očiju pliva (u)poredo...
Još samo jedan korak...
- Ali, kako ću izaći... van sebe?
- Ne postoji izvan, jer ti si sve.
A jutra više nisu onako zračna i sunčana, ustajala skrama se već nataložila po plavom svodu. Sve je na svom mestu: lavabo, četkica za zube, čak i ovaj krevet u kome (još uvek?) ležim. Odeća prijanja, košulja je izgužvana. Neka.
Lica, lica, lica. Žure betonskim stazama, žure, a koraci su im nemirni. Oni govore; oni jednako govore. Reči su zapomažuće, reči su nemoćne, one ne izlaze iz usta. A i kako bi? Njihova lica se grče, dolaze mi u susret. Gledaju, strašno, gledaju i govore: "pogledaj me!" A onda, kao da osete, kao da im se čitava slika pruži pred očima upalim u ništavilo i jad. Ja vidim, vidim njihove ruke koje drhte. U mislima, u željama koje se ne mogu izreći, oni sakrivaju lica šakama, lica naborana i setna, pa kao da ih tako mogu ispeglati (lude!), prelaze šakama preko kože, pritiskaju noseve, gužvaju obraze još više, još više!
A onda kao vihor, kao nemirni vetar - prođu. Prostor se ustalasa, nemir se uskovitla. Ulazi. Dolaze novi. Lupkaju potpeticama o asfalt, ispravljaju mantile i uređuju kose.
Mravinjak.
Osećam se kao magnet. Kao crna rupa. Ove duše, ovi zraci koji prolaze, makar za nijansu skrenu putanju, svoju pravolinijsku putanju dok me mimoilaze. Ja ih privlačim, a to me samo zgusne, stegne i vezuje. Moram duboko da udahnem...
Papiri, salvete, šoljica za kafu, cigareta-opušak, "dobar dan - dobar dan, izvolite", stomak, log-in, dođi, odi, stepenice, liftovi, bilbordi i kase, ljudi, ljudi, žene, deca, sredovečni muškarci, seks, telefonski poziv, mnogo, previše, prejako!
Napred!
Opet koračam, a beton se krivi pod koracima, muti, kao gaussian blur. Više me ne zaobilaze, prolaze pravo kroz mene. Gledam ispred, a zapravo - gledam svuda.
Ispred je rupa, provalija, veliko ništa i veliko sve. Ako upadnem, gde li ću pasti?
"Tvoj Čuvar je životinja", sećam se reči. Možda me psi zato prate, uvek? Ljudi je sve više i prestaju da obraćaju pažnju. Grizu, udaraju laktovima, ramenima i pesnicama. Šuiraju nogama unaokolo. Ambis. Ništa. Sve. Okrećem glavu ka gore. More lupa o hridi. Ona, anđeo crno-plavih očiju pliva (u)poredo...
Još samo jedan korak...
Нема коментара:
Постави коментар