Brod, lenj, ulazi u luku. Pravo je vreme, rekao bi matori mornar, brade kao snegovi neke ledene pustinje (tamo gde su mu usne, blago udubljenje, od duvana žuto - kao da se neko pomokrio u sneg). Pravo vreme, rekao bi i krčmar dok briše grube ruke o kecelju; tamo, u beskonačnosti, velika, svetla zvezda gorućim sjajem oslikava modre talase, tako da liče na vatrene dine i pali mornarske kože. More je kao cvet - pustinjska ruža otvara latice, hridi su trnoviti.
Ona je na drugoj strani.
Iza najviše stene, gde galebovi dolaze da oplakuju morske dubine. Kapi krvi, ukusne, divne krvi pucaju joj po koži. Ime joj se ne zna. Ni čini koje izgovara u šapat. Ona je naga, a tamni plašt leži pored nje; prekriven je sa malo peska. Suton je njen, ona otkriva međunožje očima šume koja mrko pada po kamenu koji tuku talasi. Naga i meka, ona je žena. Večito usnula, večito krhka. Kosom čini opijenim duge godine što prođoše i što će doći. Crvena ili crna, nesaznajno oku. Grudi koje doje, grudi koje ljube. Bokovi koji njišu, udobna kao svileni jastuk napunjen vršcima guščijih pera. Dodir, ona iska, dodir, na beloj koži na koju ni bog Sunce ne sme. Crveni dodir u crvenu zoru ili suton. Dodir teške šake i crvene erekcije. Dodir ramena u koja bi se, tiha, strašna, sakrila. Ako nisi taj, putniče, bolje okreni svog čežnjivog dorata, jer, usnama uzeće ti telesinu i usisati slabost. Ostaćeš, putniče, samo prazna koža koju suši vetar. Ako li je, pak, dograbiš tako, učitelj joj budi, mudrače. Učenost čuvaj, pak, pod vlatima brade, pod isposničkim haljinama što pocepaše lutanja po magli. Pored nje dok ležiš, i malaksao i snažan, mač izvuci, iz korica isuči. Ratniče mudri, samo ako umeš da šapućeš vetar.
Na drugoj strani, brod lenjo ulazi u luku. Matori mornar, udomljeni krčmar i more, koje crna, užarena zvezda pretvara u mokru pustinjsku ružu koja se otvara silovito. I osećaj bezvremene utopije, umočene u etar melanholične beskonačnosti.
Iza najviše stene, gde galebovi dolaze da oplakuju morske dubine. Kapi krvi, ukusne, divne krvi pucaju joj po koži. Ime joj se ne zna. Ni čini koje izgovara u šapat. Ona je naga, a tamni plašt leži pored nje; prekriven je sa malo peska. Suton je njen, ona otkriva međunožje očima šume koja mrko pada po kamenu koji tuku talasi. Naga i meka, ona je žena. Večito usnula, večito krhka. Kosom čini opijenim duge godine što prođoše i što će doći. Crvena ili crna, nesaznajno oku. Grudi koje doje, grudi koje ljube. Bokovi koji njišu, udobna kao svileni jastuk napunjen vršcima guščijih pera. Dodir, ona iska, dodir, na beloj koži na koju ni bog Sunce ne sme. Crveni dodir u crvenu zoru ili suton. Dodir teške šake i crvene erekcije. Dodir ramena u koja bi se, tiha, strašna, sakrila. Ako nisi taj, putniče, bolje okreni svog čežnjivog dorata, jer, usnama uzeće ti telesinu i usisati slabost. Ostaćeš, putniče, samo prazna koža koju suši vetar. Ako li je, pak, dograbiš tako, učitelj joj budi, mudrače. Učenost čuvaj, pak, pod vlatima brade, pod isposničkim haljinama što pocepaše lutanja po magli. Pored nje dok ležiš, i malaksao i snažan, mač izvuci, iz korica isuči. Ratniče mudri, samo ako umeš da šapućeš vetar.
Na drugoj strani, brod lenjo ulazi u luku. Matori mornar, udomljeni krčmar i more, koje crna, užarena zvezda pretvara u mokru pustinjsku ružu koja se otvara silovito. I osećaj bezvremene utopije, umočene u etar melanholične beskonačnosti.
Нема коментара:
Постави коментар